Кафа у Малишеву. Прва јутарња. Скувана са страхом, испијена са задовољством. Поручена на српском…
– Откад га ниси чуо, богати… – питам испрепаданог конобара.
Голуждрави Дреничанин, једва замакао за пунолетство.
– Од ‘98. ако не и пре, био сам још дете, слабо говорим… – стаде, не знајући је л’ дошо, ил’ пошо, загледан у првог комшију, ухваћеног у мислилачком раскораку – Адем Јашари у бронзи, предимензиониран и пренаглашен, баш као и све на овом делу ове гробне земље.
Човек пострадао да се Дреницом никад више не проговори српски, а ми му уз леву ногу кафенишемо бистрећи јутро у „Ужичкој републици“ њихове „слободарске“ борбе ‘98. и ‘99. године.
– Куд идете? – ето опет уштирканог подмлатка чувене малишевске угоститељско-ратничке школе, брзајући да уз питање и наплати.
– У Велику Хочу… Ево, „ду евро“ за кафе и евро преко да не буде после „Срби лоши – ћија ноне, ти ноне“… – насмеја се, ал’ дискретно, у крагну, да бронзани пешак не види.
Овде су и споменици доушници… Пукла метохијска питомина – затрављена и обезбожена. Јуница брсти трн на прагу куће које више нема… Распале говеђе лешине свукуд по дивљачки преораним виноградима чувених хочанских домаћина… Нема више оног бодљикавог кола које се годинама несрећно вило око села, у три круга, три калема, ко дервишки плес…
– Нема жице, ал’ то не значи да има слободе. Жица је скупља од српских глава, а у главама ми одавно имамо калемове и међаше докле је граница наше „слободе“… – без једа, помирен са судбином ко умирући вели старац излазећи пред нас, пред самим вратима порте цркве Светог Стефана.
– Седите, децо, да се мало разговоримо, молим вас! Да запалимо по једну, па ‘ајте куд сте намерили… – седамо под некакву стреху, још аманет јутрошње кише капље с ње, старцу пред ноге…
– Зовем се Јован Мицић, рођен у Хочи 1931. године, ту ћу и умрет! Ево, дванаеста је година како нисам изашао из села, како је живот тих километар узбрдо и километар низбрдо… – скаменисмо се на старчеве речи, на плачну боју гласа док говори, ко да тужи и оплакује живог мртваца у себи.
– Баш никуд, старино? – питам, бројећи капљице што му добују пред ногом, са стрехе.
– Никуд, сине. Више и не знам има ли чега иза те стотине корака, или свет какав сам познавао више не постоји, нема ничег до црнила где поглед ових трошних очију престаје… Какав сам само виноград имао доле, у Петкопољу, еј, да ми је само још једном да га орежем и… – шта одговорити човеку који заправо не иште никакав одговор?
Робијаш сопственог живота, осуђен на доживотну у Великој Хочи, ту где је живот само стање свести.
– Не Велика Хоча, децо, већ Голема Оча, најомиљеније село цара Душана Силног, из којег је некада водио једини виновод на свету, право до његових двора! Легенда каже да је мачка некад могла с крова на кров из Оче до Призрена, а данас…
Кровови пали, куће опустеле, а људи… више их је под земљом него на њој… – догоревамо дуван, старац потури цигарету да је капља са стрехе обезглави… Не жури, има све време овога света да сачека ту лењу кап… Није то никакав благослов…
– Голема Оча, односно, много отаца, јер је читаво село велика богомоља, заправо! На две хиљаде душа некад, сада 600, имамо 12 богомоља. Отуд име, народ је био фасциниран толиким бројем монаха и свештенства на једном месту, па се неком отело то Голема Оча… – приповеда отац Миленко, парох, духовник, гостопримник, разговорник, чувар осмеха кроз који провејава царство небеско, у агонији овоземаљској.
– Нажалост, како људи тако и богомоља, више их је под земљом него на њој, али не мари, на душу оних који су скрнавили и рушили, црква је и камен на камену, темељ што се још једва назире… Све је црква, децо моја, и не могу они дубоко да преору колико можемо ми гласно да појемо… – стаде да поброји у колико се још светиња хочанских може ући, а на колико стати, у коприви, трну и балеги говеда што их „деца орлова“ нагоне у светогрду испашу.
– Да наздравимо – пита Негован од Марвића, не часећи да напуни чокање.
– Ако има чему – одговарамо, дижући стаклене крлетке из којих плави мирисна Метохија.
Из цркве у кафану – из богомоље у богомољу. У животу од 300 корака и звона и звекет чокања једнако славе живот и Бога.
– Увек има чему, браћо! И ничему је нечему… Имали смо подоста времена да научимо како је живот саздан од ситница, нарочито кад он сам постане једна од њих… – долива и казује, вазда преливајући, барем ракије овде не мањка.
Мањка људи, људима слободе, слободи Срба, али ракије – не! Има је и за оне на земљи, и оне под њом, за три реке…
– Кажете, мирније него раније. Можемо слободније? Није Хоча више гето? Ајде онда да наздравимо и томе, видите како се увек нађе разлог… – попили смо за толико лажи, мења ли шта још једна више у свакодневици сатканој од опсена и варки.
– Једина жива истина су гробови, ничему другом не веруј – омаче се човеку за столом до нашег, па се заћута ко да није у тек неколико речи сабрао суштину коју залудно гонимо по боци, терајући је до дна – њеног или нашег.
– Ово ти је живот у Хочи последњих 12 година – трже се Негован па ћушну флашу да је разбесни и запени.
– Ко овај смо ти крст окавежен у боци! Не мо`ш га истерат из ње, нити он може куда ван ње… – истина.
Испијамо пут до њихове Голготе, ал’ крст сами носе. Негован можда и највећи, због њега прелије сваку чашу за душу…
– Брата Млађана. Киднаповали су га на Михољдан ‘99. Годинама смо трагали за телом, знајући сурову чињеницу да овде српска кућа нема привилегију да трага за живим човеком. Нашли смо га после четири године у Брестовцу, комшијском селу… – нажалост, овде не звучи бездушно рећи „благо вама, ви сте имали шта да сахраните“, јер тако јесте. Многе су хочанске куће сахраниле наду уместо тела…
Деценију и кусур нико ништа овим мученим људима не говори о судбини отетих, о 12 душа хочанских, и четири пута више из читаве ораховачке општине.
Предалеко је Хоча, предубоко у бразди Метохије, предалеко на маргини свести оних који се судбинама кусурају, да би се ико осврнуо на живе, мртве, и што је најжалије, оне којима се имена помињу и у молитвама за здравље и упокојење.
Трошимо последње кораке, дословно. У Хочи ништа више није големо, до душе ових људи. Анђелини кораци нису, њен свет је „већи“ за те мале стопе… Ни то није привилегија, баш као и све време света дато старцу Јовану. За својих пет година није изашла из Хоче – нема шта да памти. Старац има чега да се сећа – чија је мука већа?
– Ми вам не препоручујемо, а ви како хоћете! Да се може слободно, како на сав глас сви тврде, па ми би први пошли тамо… – одвараћају нас Хочанци сабрани у центру села, пред оном портом, крај оне стрехе, од намере да одемо до толико помињаног и ожаљеног Петкопоља.
– Поздравите нам винограде, сад их други орезују и беру… – растајемо се уз обећање да хоћемо.
Толико можемо, морамо. Морамо и због Ђуре Славуја и Ранка Перенића, колега из Приштине који су баш ту, на макадамској раскрсници споредног пута, отети 1998. године. Уз саме винограде презрелих гроздова, које српска рука није обрала већ дванаест година. И њима се поје за здравље и упокојење. Палимо по цигарету – нек’ буду за здравље. Мачка фркће тајећи младе, негде у жбуњу ваљда? Знаш ли да су ти преци с крова на кров могли од Хоче до Призрена? Као и преци људи иза жице које више нема, ногу пред ногу, своји на своме. Док је живот још то и био, а не тек стање свести. Док је Велика Хоча било село поносних и вредних домаћина, а не тек енклава и гето на задњој пошти – далеко од очију, још даље од срца. Тамо где се метохијска питомина диже до небеса, горе високо – доле тврдо, а Оча негде измећу, ко рана измаглица…
(из књиге репортажа „Бестрагом“)
Михаило Меденица
Фото: И. Павићевић
17 / 02 / 2015
ЖИВОТ
СВЕТА ЗЕМЛЬА
ФОТО
ВИДЕО