На 18. километру, од Призрена ка Шар Планини, налази се последње у низу од 13 села Средачке Жупе, смештених уз Бистрицу – Горње село. Окружено је планинским венцем Шар планине.Више села, јужно уз граничну линију са Мекедонијом, издиже се масив Гужибаба, југоисточно је потез Пескови, а источно је планинска коса Деведеница. Планински превој Превалац се налази око километар и по ваздушном линијом од Горњег села. Са северне стране села, од Превалца на западу па до самог уласка у Призрен, на истоку, протеже се планински масив Ошљак.
Горње село се први пут помиње у светоарханђелској повељи српског цара Стефана Душана из 1348. године као ,,на Средској именем Село“. По запису из 1947. године село је имало 100 кућа и то 29 кућа Срба православаца и 71 кућа настањена Муслиманима. До 1999.године српско становништво је углавном живело у Горњој махали, иако су српске куће постојале и у Доњој махали, на улазу у село. Интересантан је податак за ово село, као и за целу Средачку жупу да је мушко становништво од периода када је село потпало под Турску власт па до ослобођења 1912. године одлазило на печалбу у прекоокеанске земље и враћало се.
Средином септембра ове, 2012. године, када нас је пут довео у ово село, изглед села и састав становништва је потпуно промењен. У својим донекле обновљеним кућама живи само седам српских породица са по једним или два члана, углавном старих. Већински живаљ чине Муслимани који нас, док пролазимо узаним и стрмим улицама ка центру села, поздрављају на српском језику. Једна жена, у димијама, дубоко забрађена марамом, ми показа нову троспратницу, рекавши да је то кућа баба Живке Ристић, којој смо кренули у посету. Баба Живкина кућа се уздизала између џамије, подигнуте на једној страни Бистрице где су углавном високе, нове куће, и цркве,одмах преко моста око које су се кроз растиње и коров могле назрети, попаљене, порушене, напуштене српске куће. На прагу куће у коју се доселила у априлу ове године, дочекује нас, не кријући радост, ова старица, коју смо навикли сретати у цркви у Призрену. Прођосмо крај Лесија, верног пса чувара, који је са својом газдарицом овде дошао из Призрена, где је њихова кућа добила другог власника. У малој светлој, кухињи, чија тераса гледа на цркву, поделисмо на кратко свакодневицу ове љупке старице.
Цео свој живот је проживела у Призрену, у кући коју је њен деда изградио вративши се из печалбе у Америци. Последњих година претрпела је разне провокације од шиптарских екстремиста, бивала малтретирана, ударана, из куће коју су душмани пљачкали, палили, бивала је истеривана, па се у њу опет, после две године у кампу немачког КФОРа, вратила. И сад после 13 година на молбе породице, повукла се овде у тишину, да уз жубор Бистрице, у планинском селу, мирно проживи остатак живота. Ту у селу су живели њени преци, и пре многих сеоба и печалби. Сада осим једне комшинице Српкиње, остали су око ње Муслимани. Живе своје животе. Нико је не дира, али она и нема жељу да се са никим дружи. У самоћи се дружи само са Богом, како каже.
- Читам црквене књиге, одгледам нешто на телевизији, урадим кућне послове и дан прође. Родбина је давно отишла, раселили се сви и само понекад дођу да ме обиђу. Недељом силазим у манастир Светих Архангела, где сам и раније одлазила на Литургију. Иако ми таксисти скупо наплаћују, ја без Литургије и причешћа не могу- каже баба Живка.
Иако је родбина зове, она ван Косова и Метохије не жели да оде. С времена на време, кад сиђе у манастир, прозбори по коју са неким од преосталих призренских Срба и са игуманом Св.Архангела оцем Михајлом, и врати се кући. Са терасе често упире поглед на цркву, од које је само Бистрица одваја. Ту се Литургија служи само кад је слава цркви, али ова старица зна да је светац чује сваки пут кад му се обрати.
- Наша је црква доста стара – прича нам баба Живка док нас прати од своје куће ка цркви. Слави Светога Ђорђа, а подигнута је на старим темељима, у периоду од краја 16. до половине 17. века. Овде се сваке године саборује на Ђурђевдан, и дођу са разних страна људи, а колачар је обично неко ко је живео у селу.
У двориште цркве смо ушли кроз малу, металну капију, украшену крстовима. Пред црквом у хладовини столетног бреста, чесма, пресушила. Из пожутеле од сунца траве помаљају се стари надгробни споменици, крстови. На ниској грађевини, на којој су се са спољашње стране јасно издвајале, једнаке по величини црква и накнадно дограђена припрата, уздизао се звоник од дрвета. По баба Живкиној причи стари звоник је рушен и на његовом месту је изграђен нови, истоветан. Старе плоче којим је црква прекривена, сада су окићене маховином. Привуче ми пажњу тимпанон над јужним вратима, рађен у једном комаду камена на коме су у плитком рељефу уклесани расцветали крст и две симетрично постављене птице. Црква је осликана средином 12. века, а на фрескама се делом и данас могу видети детаљи из Библије са много ликова светаца. Само на тренутак пред полазак, наслоних главу на зид ове усамљене светиње. Учини ми се да негде у даљини чујем бат копита коња који носећи на леђима светог Георгија, ратника и заштитника хришћана, јуриша на неку нову аждају. Са сетом у души, изазваном садашњицом, али и с поносом на своје претке који су подизали светиње у можда тежим временима од ових данас, провлачимо се уличицом омеђеном,полусрушеним кућама зараслим у коров. На тераси, окренута цркви заштитници, стоји баба Живка и маше нам. Ми одлазимо, а оне, старица и светиња, остају усамљене, једна крај друге, да чекају неке нове посетиоце.
Оливера Радић
30 / 09 / 2012
ЖИВОТ
СВЕТА ЗЕМЛЬА
ФОТО
ВИДЕО