Свечаном литургијом, коју је у капели посвећеној Светом Трифуну у Великој Хочи, служио архимандрит Стефан, игуман зочишки, уз саслужење неколико свештеника и свештеномонаха, почело је обележавање дана виноградара у ораховачком крају. У присуству верника из Ораховца, Велике Хоче и понеког госта из других места, освештан је и преломљен славски колач који је у част светог Трифуна принео отац Марко, дечански монах, који више од десет година брине о дечанским виноградима и виници у Великој Хочи. Поред славског колача освештани су и чокоти винове лозе које су виноградари из села јутрос донели, после обичајног орезивања својих винограда. Ти чокоти ће по речима Момчила Столића, виноградара из Велике Хоче,стајати наредне године пред иконом у њиховим домовима.
Отац Стефан је беседио о житију и чудима светога Трифуна рекавши да се Свети Трифун слави као заштитник винограда и виноградара, али да се Светом Трифуну можемо обраћати ,,за све што нам је потребно и он ће чути молитве наше и узнети Господу Христу и примићемо исцељење“.
Он нам је показатељ и путовођа кроз векове у овоме крају, и данас, да се не бојимо оних који убијају тело већ који могу душу убити и у пакао бацити, да смо неустрашиви молитвама његовим и примером његовим, да опстанемо и останемо и на овоме месту које је страшно, а ,,треба бити кадар стићи и утећи и на страшном месту постојати“. Наше Косово и Метохија је сада то страшно место, јер се овде суд Божји врши већ на земљи, да се одвоји добро од зла, а ту нам је пример светог Трифуна и многих других светих који су овде својим делима чудотворним, који нас крепе да на овом страшном месту не само опстанемо, него да имамо и наду за будућност. Наши преци су овде и у време турског ропства опстали преко пет векова и показали нам да је Господ једини који ослобађа и да је Он једини који може дати снагу и који нас може укрепити да издржимо сваку невољу земаљског живота. А ми као правослани хришћани који то знамо, не треба да будемо малодушни у свим овим невољама, не треба да клонемо духом, желећи да одемо одавде, јер не можемо побећи од греха, ако се не боримо са њим у себи на оном месту где нас је Господ поставио. И нека нас укрепи свети великомученик Трифун и сви свети из рода нашега да очувамо ово место и да га предамо својим потомцима као што су га нама наши свети преци предали, и предали нам овај колач и ову славу.
По окончању литургије свештеници и монаси у пратњи једног броја верника су отишли у Дечански виноград изнад села и тамо је отац Стафан прочитао молитву Светога Трифуна, обавио освећење винограда, полио вином чокоте које је отац Марко затим орезао.
Међу виноградарима, који су дошли до дечанких винограда, био је и чика Љубомир Бркић из Велике Хоче. Он је још у зору са братом и братанцима био у свом винограду и обавио обичај, који се, како нам је рекао, у његовој породици негује вековима:
- Потичем из породице која се вековима бави виноградарством и од тога је живела и одржавала се. Светог Трифуна, као празник виноградара прослављамо као породичну традицију и традицију Велике Хоче , Ораховца и суседних села. Ја се сећам да ме је још као дете на данашњи дан, отац водио у зору, у виноград, у лојзе. Отац се према винограду односио као према пријатељу. Прекрстио би се, помолио Богу и рекао,, Добро јутро, лојзе“.Чим би закројио, тј. орезао прве чокоте, полио би их вином, као да их буди из зимског сна. Потом би запалио ватру и поред ватре би поседали, попили по чашицу вруће ракије, појели по комад погаче које би нам од куће мајка спремила, парче сира, меса, кобасица или шта смо имали. Из винограда смо одлазили у цркву на литургију, и односили смо по три прута лозе да се освешта. И данас сам тако урадио и обавио обичај. А ево и киша нам пада, па се верује да ће бити родна година.
По причи чика Љубе Бркића његова породица се и даље бави виноградарством, иако су после 1999. године због ,, несрећних времена“ и зато што нису смели да их обрађују, изгубили две трећине својих винограда. Бркићи као и остали из овога краја обрађују само оне винограде у близини села.
-Наша породица се од давнина бавила производњом вина и од тога је живела, али у доба комунизма је био један период застоја, јер се друштвени сектор развио, а приватни је био запостављен. После 1999. када смо остали без посла, ми смо се вратили старој традицији, нисмо имали другог избора и средстава за живот. Тада смо повећали производњу вина и хвала Богу за сад напредујемо, имамо мало проблема у вези продаје и пребацивања производа преко административног прелаза са централном Србијом. Не знамо како ће то даље да се развија, али засад смо орјентисани на производњу вина и то желимо да пренесемо на млађе генерације.- каже чика Љуба.
И у делу виногорја близу Ораховца је данас било живо, иако се чинило да ће се виноградари разићи кад је почела да пада киша. Но, обичаји су обављени, а са Ораховчанима је у виноград дошао и њихов пријатељ Славиша Вићентијевић из Зубиног потока. Прошле године су му за трпезом у винограду, предали погачу (кумство), па је дошао да буде кум ове године. У колиби, у винограду Мајмаревића, окупили су се и стари и млади, ломили погачу, пили, мезили… Молитва за родну годину и песма су се сјединиле и било је весело до касно поподне. А већ од понедељка, ако временске прилике дозволе, сви ће у винограде да их читаве орежу и припреме за пролеће које ће ускоро.
Оливера Радић
16 / 02 / 2014
ЖИВОТ
СВЕТА ЗЕМЛЬА
ФОТО
ВИДЕО