Треба бити стрпљив и упоран

Разговор са Младеном Иванићем, чланом Председништва Босне и Херцеговине

Срби из Републике Српске и Срби с Косова и Метохије имају сличне Голготе и најбоље разумеју једни друге

Господине Иванићу, добро дошли на Косово и Метохију и овде у манастир Светих Архангела. После тродневне посете манастирима и црквама на Косову и Метохији, можете ли да са нашим читаоцима поделите утиске о томе шта сте видели и чули приликом ове посете?

Ја сам на Косову и Метохији зато што сам негде дубоко у себи, у глави, давно обећао да ћу с времена на време да дођем. Као малог дечака 1970. отац ме је овде довео заједно са мајком и сестром и ми смо обишли све српске светиње и мени је то остало дубоко у сећању. И онда када су били ти велики проблеми, кад сам ја у међувремену ушао у политику и постао политичар 2002. као председник Владе Републике Српске, био сам други пут на Косову. Тад сам успео да дођем до Пећке Патријаршије и до Дечана, али ми тадашњи КФОР није дао даље и нисам могао да обиђем та места и негде дубоко у себи сам обећао да ћу кад тад, кад се створе услови доћи, направити ту своју другу или трећу посету и да обиђем све те српске светиње, из жеље да то остане дубоко усађено у мени. И ево, успео сам после толико времена да дођем на Косово и Метохију. У Пећкој Патријаршији сам разговарао са игуманијом – мати Харитином, а у Дечанима сам имао дуге разговоре са оцем Савом, кога знам дуги низ година и с којим сам и те 2002. године провео неколико дана овде у Дечанима и причали смо какво је стање у Републици Српској и какво је стање овде на Косову и Метохији. Разговарали смо о томе да је важно да, што год да буде политичко решење, да се и културни и историјски споменици Срба у свакој варијанти сачувају и да се обезбеди њихово опстајање. Данас сам био у Великој Хочи и за неког ко ту раније није био, ја сам искрено пријатно изненађен. Нисам ни очекивао да постоји тако једна релативно снажна групација српског становништва на таквом простору, био с тим људима, поразговарао са домаћином свештеником и са домаћинима у Виници Петровић, али и са обичним људима. Стицајем околности у једној локалној кафаници било је петнаестак – двадесет људи и посебно ми је било драго што сам могао да поразговарам са три – четири млађа човека, за које видим да су пуни жеље да ту остану. Били смо и у манастиру Зочиште, а и у Призрену, где смо обишли цркву Богородице Љевишке, били смо у централном храму и били смо у Богословији. Искрено, човек не може, а да не буде импресиониран том малом групом људи која у таквом једном окружењу успева да уради то што су успели да направе: и да обнове цркву Богородице Љевишке, која је споменик од огромног значаја, али и ту Саборну цркву, која је обновљена после паљења, која импресионира својом величином и положајем у централном делу Призрена, која јасно показује да су ту Срби годинама били. А посебно човек не може да не буде импресиониран и постојањем Богословије и тим младим момцима и са Косова и Метохије, али и из јужног дела Србије, који се ту школују и тим огромним ентузијазмом владике Теодосија и свих тих људи који су помогли да се та Богословија обнови. Богословија која је за српску цркву веома значајна, али не само за цркву, него и за народ у целини. Кад је настала, кад је школовала у прошлости не само свештенике него и учитеље, који су ширили културу и образовање међу Србима на овом простору. Посетили смо манастир Светих Арханђела и ноћили у њему, а он је још један од доказа колико је моћна, велика и снажна некада била српска држава и са којом пажњом ово данас треба чувати, као и место које заслужује да га сви заједно подржимо. Српски народ овде показује велику виталност, да готово у немогућим условима успева да опстане.

Срби из Републике Српске и Срби с Косова и Метохије имају сличне Голготе?

Ако ко разуме Србе са Косова и Метохије, онда су то Срби из Републике Српске, зато што су и ваше и наше Голготе сличне, подједнаке, пуне страдања, али и пуне невероватне жеље да се на тим просторима остане. Преко оних тамо крајева су пролазиле и усташе и све живо, преко вас сви ови проблеми који су се догађали и притисци, а увек је остајало људи који су рекли: ,,е ово је моје и ја одавде не желим да идем!“. И зато мислим да је јако важно да сви политичари, невезано и од улоге и од свега, али и друге јавне личности, писци, сликари, научници, глумци и др. имају обавезу да дођу овде и својом посетом да покажу према људима који остају овде огромно поштовање. Да покажу поштовање и према овим људима из Српске православне цркве без којих би све ово објективно пропало. То су људи који су невероватни, сви ти монаси, сви ти свештеници, какав су они стуб, на који се и сви други ослањају. То је за мене заиста импресивно. Ја сам дошао овде и морам рећи, ја сам добио нову снагу, нову свежину, нову енергију да и у Републици Српској и Босни и Херцеговини покушам да урадим све што могу да српски народ нормално живи, да дигнуте главе буде свој на своме. Свакоме би требало да буде циљ и мотив да дође и добије нову снагу.

Да ли је то што сте видели приликом посете другачије од оног што сте раније знали?

Главна разлика након мог боравка овде јесте да ја нисам знао да је толико Срба изван севера Косова и Метохије и морам бити искрен да сам импресиониран бројем Срба који се налазе јужно од Ибра. Уобичајана је представа и код нас, да је већина Срба само на северу. Наравно да север треба чувати, да је север изузетно важан, то су људи који су успели да сачувају континуитет својом храброшћу, али не сме се заборавити оволики број Срба јужно од Ибра. То су врло импресивне бројке и то су бројке људи који заслужују да се иза њих чврсто стане.

Последњих месеци се све чешће чују идеје о подели Косова и Метохије, често кажу Косова само, а видели сте на терену да и јужно од Ибра живе Срби, и да су јужно од Ибра те наше велике светиње, које сте посетили. Да ли би имало смисла и колико би то отежало живот или можда окончало ту српску борбу за Косово и Метохију, ако би дошло до те поделе?

Тешко је мени да судим, ми имамо сличан проблем у БиХ, ми имамо Републику Српску, где живи највећи број Срба, али имамо Србе који живе изван Републике Српске у БиХ. И чињена је неправда и грешка према тим људима у прошлости, они су у једној фази били проглашени издајницима, зато што су остали. Ја спадам у политичаре који то не раде, ја спадам у политичаре који редовно обилази Србе у Федерацији. Ја сматрам да су то хероји, да су то људи који живе у тежим условима него било ко други. Лако је бити Србин у Бања Луци, треба бити Србин у Мостару , лако је бити Србин у Бјељини, треба бити Србин у Гламочу, или Грахову или Зеници или Тузли. Зато сам, заиста, импресиониран и тим духом који сам осетио код Срба у овом делу и разумем ту паралелу, али тешко могу ја бити судија у решавању тог проблема. Ја мислим да то решење општег проблема треба да траже пре свега Срби са Косова и Метохије и мислим да у томе треба бити стрпљив. Историја показује да треба бити стрпљив, да не треба журити, да постоје људи који све гледају дубље . Узмите Кинезе и њихов однос са Тајваном. Тајван од `45. није формално Кина, а Кина каже то је наше. Ко зна колико ће година чекати, али јасно каже да је наше. Ипак присуство оваквих светиња, које овде имамо, показује да је Косово и Метохија наше и искрено мислим да, колико год да је тешко, колико год да постоје притисци, колико год постоји захтева, треба бити стрпљив и упоран и ко је стрпљив и упоран дође до резултата.

Кад кажете бити стрпљив и упоран, да ли би нешто променила идеја која се такође појавила недавно, покренута већим бројем интелектуалаца и јавних личности, да би најбоље било замрзнути конфликт?

Заиста је тешко некоме са стране рећи шта је паметно решење. Ја могу рећи шта је паметно, али ја нећу с тим живети. Ја ћу за два дана ипак отићи и склонити се одавде и мислим да није поштено, да ја дођем са стране и држим предавања шта бих ја урадио. Нити желим да будем велики Србин, који ће сад пуно галамити, па се склонити, а Србе овде оставити самима себи. Али моје искуство, водећи политику, је да треба бити стрпљив и упоран. Ми Срби у Босни и Херцеговини, да нисмо били стрпљиви и упорни, не бисмо ништа направили. Били смо и сами под огромним притисцима и на крају смо добили неки оквир, који је за нас данас врло поштен. Постојање Републике Српске као гарант пуно значи. Иако бисмо волели независну Републику Српску, оваква БиХ у којој ми имамо своју половину и у којој имамо властите институције које самоуправљају, за нас је јако прихватљиво решење. Ја бих волео да се нека врста таквог решења деси на Косову и Метохији. Шта је то конкретно, мени је тешко рећи, ја заиста нисам толики експерт, а не бих волео да се поигравам туђим животима, па да ја са стране говорим шта је паметно, али надам се да ће упорност довести до тога да ће Срби доћи до решења, која ће њима омогућавати да барем имају оно што ми имамо у БиХ.

Разговорали сте и са владиком Теодосијем приликом посете Грачаници?

Владику Теодосија добро познајем. Он је био у неколико прилика у БиХ и у Републици Српској и ја га јако уважавам. Он ми је, као игуман Дечана, био домаћин и 2002. када сам први пут био. Мислим да је у питању један човек који има невероватне живце, невероватно стрпљење и истовремено невероватну упорност да ствари, које је замислио, доведе до краја. Волео сам да чујем његово мишљење. Ја не могу непосредно утицати на решавање косовских питања, али могу индиректно. Ја имам пуно комуникација са међународним организацијама и битним људима у свету и онолико колико као Србин могу допринети, ја ћу сигурно допринети да створим барем реалну слику о овоме стању и ономе што је позитивно. Позитивно јесте да се ствар мало смирила, бар што се тиче безбедности. А оно што је негативно то је неизвесност, не зна се у ком правцу све ово иде. О томе сам разговарао са владиком Теодосијем, и наравно, желео сам видети и Грачаницу и поново се сетити те седамдесете, када ме је отац водио и свештеника са једном причом, кад је рекао да су некад у Грачаници, у том нашем споменику ,,културни Аустроугари“ покушали да направе коњушницу, што је заиста било страшно. Ја сам као дете од дванаест година чуо ту причу и тај начин на који је тај свештеник рекао тада и то памтим још и данас. Баш сам срећан што је упркос и тој Аустроугарској и свему ономе што се дешавало свих ових година, Грачаница један од највећих споменика Срба не само на Косову и Метохији него и Срба у целини.

Управо сте истакли како је важан начин на који вам је свештеник тада пренео ту живу реч, ту причу из Грачанице и тај детаљ који сте упамтили. Пред Вама је преношење живе речи о животу Срба на Косову и Метохији. Пошто имате контакте и радите са студентима, шта ћете њима рећи када је Косово и Метохија у питању?

- Планирао сам да на овом путу буде мој син. Стицајем околности он, нажалост, није био у стању да дође, тако да ћу овај пут морати поновити, јер оно је мени мој отац оставио о томе шта је Косово, ја хоћу да оставим свом сину и да он некад у будућем времену остави свом сину. Ако било где то прекинемо губи се та веза, која мора постојати, која мора бити емотивна. Студентима ћу рећи да све оно што су чули неће осетити, док не дођу овде. Та свечана тишина у Дечанима или Патријаршији, а опет с друге стране и та нека врста мало ината, кад видите Призрен и српска света места у једном таквом окружењу. То је нешто што ми можемо препознати, можемо осетити. Ја ћу их обавезати и у мери колико могу на њих утицати да треба да дођу и уверен сам, кад се реше проблеми виза и тих чуда које ми имамо, да ће велики број људи из Републике Српске долазити, надахњивати се неком врстом снаге, морала, који овде постоји, јер осећам ја, знам, виђао сам да људи са Косова и Метохије и Срби из Републике Српске разумеју једни друге јако добро. Ваљда нас је околност до тога довела да једни друге разумемо. И моја порука ће бити: идите на Косово! Кад одете и кад се вратите осетићете се боље него пре него што сте отишли.

У многим местима бивше Југославије су се издешавали злочини. И тамо са српским народом у тим вашим крајевима и овде на Косову и Метохији. Колико је важно да се ти злочини не забораве?

Ја мислим да смо ми народ тако широк, да заборавимо и жртве и све што се догађало. Нико више не обележава Стару Градишку, логор који је један од највећих логора, сад ван простора где су Срби доминантни. Нико не обележава Јастребарско, логор где су деца српска страдавала, Јадовно се обележава само захваљујући ентузијазму једне групе људи предвођених г-дином Басташићем. Толика стратишта: Шушњар, Сански мост, 5000 страдалих, Гаравица 12 000 људи код Бихаћа… Пуно тога има што не смемо заборавити. То су наша браћа, наши људи. Тога има и овде на овом простору. Наравно треба се окренути будућности, времену, али треба се и сећати, јер народ који заборави своје жтрве и своја стратишта, није добар народ. Ми својих жртава треба због себе да се сећамо и да их обележавамо јер су то људи који то заслужују.

После посете Косову и Метохији обратићете се и јавности Републике Српске?

Обратићу се и јавности Републике Српске и позвати их све да кад год могу успоставе комуникацију са Србима на Косову и Метохији. Ко год може приватно, организације, НВО, клубови… Било шта. Јер други који нису тако изложени тим међуетничким сукобима, забораве, али ми, Срби из Босне и Херцеговине и Срби с Косова и Метохије не смемо да заборавимо. И зато ћу позвати све људе, све институције да нађу братске и сестринске организације и да се повежу што је могуће више.

Споменули сте проблем са визама. Ко има највише штете због постојања виза?

Највећу штету због постојања виза имају Срби и највећи број одбијених виза су биле визе Срба који желе да дођу из Републике Српске овде.

И за крај шта бисте поручили народу српском који на Косову и Метохији наставља да живи?

Не бих хтео бити препотентан да могу да дајем савете, али оно што мене импресионира јесте та упорност коју сам доживео, жилавост посебне врсте и сви људи које сам видео. Нека врста оптимизма, који је просто невероватан, кад ви очекујете депресију код некога, а ви у ствари видите оптимизам, кад очекујете да чујете од некога причу да је заборављен, остављен, препуштен сам себи, а онда видите један оптимизам да има шансе. Оптимизам је нешто што нисам очекивао, а што сам добио. И моја порука би била: људи наставите са тим оптимизмом, ја сам уверен да ће крајњи и дугорочни резултат бити позитиван.

Оливера Радић

Православие.Ru

14 / 03 / 2018