У предграђу Гњилана 1.200 српских душа очи упрло ка Београду који их, кажу, „храни, лечи”

Гњилане, Шилово – Једно од три највећа српска села у Косовском Поморављу, поред Кусца и Пасјана, јесте Шилово из којег се у последњих 14 година није одселио ниједан Србин. У четири махале – Мечина, Дилинска, Жегранска и Банчова – у кућама које су прибијене једна уз другу живи 1.200 Срба, у предграђу Гњилана, које од града, у којем има тек неколико десетина Срба, дели индустријска зона.

Иван Трајковић и Звонко Петровић са пријатељем у Шилову Фото Б. Радомировић

У приватној двоспратној кући поодавно је зграда округа, Културно-просветни центар „Божидар Митровић – Шандор”, а ту је и Дом здравља, односно здравствени центар Гњилане – Шилово и државна апотека, у којој, кажу мештани, поодавно нема лекова на рецепт.

„Знамо да Србија шаље лекове, али ти лекови завршавају у неким другим рафовима, не код оних којима су потребни. Морам да идем чак у Врање и да купујем лекове. Треба ми прво пара за превоз, па онда да платим оно што ми је држава већ дала”, прича човек средњих година који не жели да се представи. Додаје да село има приватну апотеку, али у њој нема свих лекова. „Нека провери Београд где ти лекови завршавају, и ко се богати, на муци нас болесних”, наставља он.

Мало даље, стоје три Србина. Један од њих је Иван Трајковић, рече 50. му је година, власник је пицерије „Талијан”. Са супругом и двоје деце живи у двоспратној кући. Касније смо чули да потиче из богате фамилије, „па није никоме чудно кад види тако опремљену кућу и тако леп кафић”.

Шеретски нас позива да попијемо кафу, а чусмо кошта 40 динара, пиво је 100 динара, а најскупљи је „џек денијелс”, за чашицу треба дати 350 динара. Пицерија „Талијан” ради од осам ујутру до два после поноћи и све је, каже Иван, пуно. Посебно лети када дођу из свих крајева у госте, ту код својих у Шилово. Са њим је и Звонко Петровић (45), који са мајком живи од 17.500 динара. Београд, каже, даје новчану надокнаду од 11.000 динара, а до рата је радио у Гњилану. Срећемо Јована Јашовића (39) и Срђана Балошевића (42), који су кренули, кажу, на пиће. Питамо њих и власника „Талијана” има ли у Шилову иједна женска душа:

„Деца су у школи, а оне које раде су на послу, али је код нас највише домаћица и све су у кући”, каже Иван Трајковић.

По хладом времену у центру где је чесма подигнута Цару Лазару у част, а враћен и споменик који је порушен у налету Албанаца 1999. године из депоа америчке базе „Монтид”, Сеиф Саћифи, из Косовске Каменице, продаје саднице јабуке, шљиве, крушке. Каже да саднице продаје по евро, а некад се деси да цео дан „предрежди” на једном месту, поред дотрајалог комбија и да ништа не прода.

Блатњавим сокацима нико није пролазио док смо били у Шилову, однекуд се одједном створише две гимназијалке, Милица и Јована. Ученице четвртог разреда. Не хтедоше да се сликају, рекоше да су добри ђаци, да суботом излазе као и сва друга деца у дискотеку и деси се да остану до један после поноћи.

У селу Шилову, окружено Муађеријем и Малишевом, албанским селима, и Кусцем у којем су Срби, кажу да је „безбедност задовољавајућа”. Рекоше да су 17. марта 2004, Албанци дошли до улаза у село, али их 1.000 Срба спречило да уђу уз помоћ америчког Кфора. Било је проблема и то жешћих 2009. године, када су им искључили струју пуних девет дана и када су побацали сву храну из фрижидера и замрзивача. Неколико жена тада је КПС теже повредио. Али ови Срби, овде у Шилову, решени су да остану. Очи су, кажу, упрли у Београд, јер Београд их „храни, лечи” и верују да се са вековних огњишта неће померати.

Б. Радомировић

Ваш коментар