Остаци живописа и арматуре

По доласку Кфора ниједан храм Српске православне цркве није остао читав, у општини Сува Река није остао да живи ниједан Србин, нико се, већ четрнаест година, није вратио

Празнична литургија крај остатака манастира Свете тројице Фото Ж. Ракочевић

Сува Река – Уз камене блокове, бетон и шут, ту где је некада био улаз у манастир Свете тројице, расељени Срби суворечког краја пале свеће. Лагано наслањају воштанице, омекшале од врућине и држања у рукама, и гледају у метохијску равницу испод себе. На месту једне од важних светиња овог краја сада је хрпа камења испод које провирују остаци живописа и арматуре. „Испод тога је, чини ми се, затрпан део наших живота и наше среће, ма куд да одемо и ма шта да радимо. Кажу да су се многи наши снашли у избеглиштву.

Ко се у њему може снаћи? Мени све недостаје, како време пролази”, прича за себе старији господин и премишља се како да прескочи на други већи камен што води ка олтару разорене светиње. По доласку Кфора ниједан храм Српске православне цркве није остао читав, у општини Сува Река није остао да живи ниједан Србин, нико се, већ четрнаест година, није вратио у свој плодни и богати завичај. Нова митологија заснована вредностима Ослободилачке војске Косова прогласила је Суву Реку облашћу забрањеном за Србе.

Шта је Србима важно и због чега су данас овде? Властелини српског средњег века оставили су задужбине којима није поклањана толика пажња, а манастир Свете тројице је светиња којој се долазило и где су остављани дарови вековима. О тим поклонима и добрим људима уредно су остављани записи од 1456. године, тако да се данас зна ко је пре више векова, у турском ропству, издвојио од своје сиротиње за манастир Свете тројице; знају се хиљаде њих, зна се одакле су и како им се зову села или места – од призренског краја, преко Косова, па све до других крајева и области.

Та имена са списка или Поменика, знала су да је овде нешто важно. Људи су, у то доба отежане комуникације, били врло добро информисани да се овде чувају књиге писане од 14. па до 18. века, да се два километра ниже у Богородици Одигитрији налази ремек-дело и један од првих портрета Климента Охридског, да, одмах ту, у селу Дворане једна кућа Поповића генерацијама чува повељу Стефана Дечанског из 1326. издату Богородици Љевишкој, хрисовуљу цара Душана дату Светим арханђелима, Законик цара Стефана Душана…

Наша данашња култура, књижевност, правне науке, филологија и наука биле би сиромашније да није било Поповића. Јуче је овде, иако је све пусто и сравњено са земљом, стигло више од сто Срба из ових готово заборављених села. У рану зору, дошли су дечански калуђери, покосили су траву, монтирали велики бели шатор да заштите расељене од сунца или кише, донели сто да могу да поставе олтар и служе Богу за празник Силаска Светог духа на апостоле, или Свету тројицу. Празничну литургију служио је јеромонах Петар (Ројевић) уз саслужење дечанских монаха Језекиља и Исаије.

После литургије, пререзан је славски колач, домаћин је био Славољуб Митић, а да припреми славу следеће године јавио се Милорад Арсић. „Ово је сигуран знак да ми желимо да се вратимо и да нас наше светиње окупљају око себе. Оне нам говоре ко смо ми шта можемо да радимо”, каже Милан Михајловић, бивши координатор општине Сува Река. Он је уверен да расељени и протерани имају чврсту жељу да се врате у свој завичај. Могућности су нешто сасвим друго, атмосфера која се формирана у протеклим периоду обесмислила је живот и права, рад и слободу. У село Љешане код Суве Реке Срби до сада нису одлазили, па онда долазе у манастир Свете тројице у нади да ће једног дана и они посетити своје село и гробље.

„Добро је да сам ту, ово је наша главна црква, некад смо до ње ишли пешке. Једном сам у мом селу био са немачким новинарима и то је све… Него, радујем се и да сам ту”, прича Бранко Јанковић из села Љешане, који као расељено лице живи у Међулужју код Лазаревца. На овај лепи видиковац стигли су шеф грачаничке Канцеларије за Косово и Метохију Бранимир Стојановић и начелник Косовског округа Владета Костић. „Осећања су помешана – били смо срећни, али истовремено и тужни. Срећни што смо поново у Мушутишту, на том прелепом месту, а тужни због ових рушевина”, каже Владета Костић.

Свако овде тражи део своје успомене и део свог бившег живота. Из свог избегличког пртљага ваде се ситнице, седа се око рушевине, домаћин славе служи госте, одлази се на манастирски извор, неко тражи пањеве старих кестенова, а онда у групама силазе у село Мушутиште одакле је и највећи број расељених. Уништено село, гледано одозго изгледа сабласно. Греде, шикара и димњаци. „Никако не могу да нађем место на ком је била чесма”, говори и иде по свом дворишту између остатака куће Дарко Николић из Мушутишта.

Млад је и потпуно слободан, без икаквог страха, гласно између грађевина од којих су остале само бетонске греде понавља како су „на његову хладну воду долазили људи из села”. Толико је упоран и сугестиван, па се у „потрагу” за чесмом укључује и његова девојка Сунчица која није одавде, а међу ове оглодане куће дошла је први пут.

Узалуд је све, не могу да нађу ни чесму ни воду, као што не могу да пронађу слободу која би их извела из избегличког света, која би им показала где припадају и коме припадају.