У рану зору кренусмо ка Пећи. Празник је, Свети пророк Јеремија, а у највећем Метохијском селу, у којем данас још увек живе Срби, Гораждевцу, сеоска слава. Већ је десет година прошло од наше прве посете овоме селу. Био је Јеремијин дан 2006. Десет година, а живот се није променио на боље, готово да је све исто као тада. Нове су једино велике зграде крај пута Ђаковица – Пећ, нове бензинске пумпе, хотели са великим светлећим рекламама и фигурама од белог камена испред, нови кружни токови… који не припадају Србима…А ми смо све старији и све уморнији од једноличног живота, без потпуне слободе, живимо крај својих друговерих комшија, са све мање вере да можемо да живимо заједно.
Али, данас је празник, понављам у себи док се, одвојивши се од главног пута ка Пећи, кривудавим, новим асвалтним путем приближавамо Гораждевцу. И тачно препознајемо где је та невидљива линија иза које почиње српско село, препознају се ниске куће са баштама и воћњацима, препознају се људи, жене са црним марамама, деца са уплашеним погледима упереним у непознати аутомобил који селом пролази. Пред црквом Рођења Пресвете Богородице, на широкој пољани, остављамо ауто. Са звоника одјекују звона и буде Метохију. Почиње Света Литургија. У цркви се чује појање дечјег хора. Пред њима стоји девојка у дугачкој цветној хаљини, и њен нежан глас доминира певницом. Касније дознах да се зове Тамара и да је професор информатике у овдашњој школи. У великом входу изађоше свештеници. Поред домаћина оца Ненада Нашпалића, пароха гораждевачког, служе и његов рођени брат Александар , парох у Бабином мосту, Небојша парох источки и отац Света намесник Приштински. Са упаљеном свећом, у белом стихару, испред њих иде најмлађи свештеников син, петогодишњи Павле, сав срећан што прислужује. Црква се напуни народом, а на сточићу у средини велика икона осликана на дрвету. На њој приказан данашњи светац Свети Јеремија. О старости иконе сведочи њен изглед, али и запис на полеђини у којем стоји да је ова ,,света икона написана и освештана у Високо -дечанској лавре пре архимандрита Кирила, а писана схимонахом Пахомијем 1912.године.
Исту икону понесе и један од синова данашњег свечара по окончању литургије, када са свештеницима кретоше у литију. Прво у опход око цркве, а потом преко велике порте до црквице брвнаре на сеоском гробљу, посвећеној Светом пророку Јеремији. Кажу Гораждевчани да је подигнута век пре Пећке Патријаршије.Тако је у селу остало предање. Ту свештеници освешташе славски колач и жито и отац Александар преломи колач са домаћином Милованом Павловићем, и предаде четвртину домаћину за наредну годину Милану Јанђиковићу.
А потом литија на челу са свештеницима Ненадом и Небојшом крете кроз сеоска поља. Као по договору, са литијом поче да сипи и киша. И падала је непрестано док је литија обилазила њиве засејане пшеницом и кукурузом, а свештеник читао молитве и Јеванђеље крај вековима установљених ,, сеоских записа“. А записа беше неколико, и у сваком од њих један старији Гораждевчанин је урезивао крст, тј, обнављао старији запис. Чим би крст био готов, свештеник би га полио вином. А пред сваком кућом, крај које по устаљеној, у селу свима познатој путањи, пролази литија, изнет сто. На њему значајно место заузима чинија са млеком, затим хлеб, месо, сир, јаја, слаткиши за децу, ракија и још шта домаћин има.
Један домаћинов син Душан иде са иконом, а други Стефан, носи крст и заједно са свештеницима освештава храну и пиће изнету на сто пред кућом. Киша је сипала и даље, али није променила обичаје. Свештеник, иако нов у селу, научио обичај од мештана, и осим што застаје крај домаћина, говорећи ,,срећна Крста“, узима чашу и наздравља, поједе по нешто од понуђене хране, а за њим тако чине и остали из литије. А ,,Крста“ дочекују сви из куће пред којом литија пролази, од најмлађих до најстаријих. Малог Вука Анђелковића, који још увек нема ни годину дана, мајка држи у наручју, а он се смешка као да разуме, шта се дешава. Мало даље пред другом отвореном капијом деда Спасоје Дакић, погурен за асталом са својом супругом, која се на штаку сво време наслања, свраћају литију на послужење,, Приђите, ваља се, узмите нешто, служите се!“. Испред једне куће петнаестак људи. То су Угреновићи. Један од тројице браће, Ђорђе, је био рањен на Бистрици те 2003. године, али га рањавање и сва искушења која су уследила нису натерала да оде из села. Оженио се девојком из Ораховца Наташом, којој су шиптарски терористи `98. убили брата, а `99. киднаповали оца. Обоје доживели муку, као деца, ал их је Бог спојио и за пет година брака већ имају троје деце: Милицу, Димитрија и Павла. Баш на Јеремијин дан је пет година брака, али и крштење њихове дечице. Ето радости, па је кућа пуна. Дошла браћа, сестре, рођаци. Трче деца по дворишту, не смета им ни киша која не престаје.
И док средишњи део литије застаје код Угреновића и њихових комшија са једне и друге стране улице, свештеници и крстоноша су већ стигли до сеоске воденице, испред које су чекали и старији мештани који у литију нису могли.
-Пожурите овамо,- вичу дечица и трче са другарима, крстоноша је већ ушао у воду!
И тишина на тренутак. Сви гледају у крстоношу који је загазио у воду до колена, чим је свештеник освештао. Осењује се крсним знаком, и држећи обема рукама крст пружа се у воду ка истоку. Устаје, окреће се западу и поново зарања у воду и то понавља још два пут унакрст. Устаје из воде, подиже крст увис и излази. Громки аплауз окупљених и ,,купање и прскање“ почиње. У воду ускачу деца, младићи, девојке,неки милом, а неке убацују за руке и ноге и силом да се окупају за здравље. Највише бивају окупани зетови коју су дошли из других места. То што је вода хладна, и што киша не престаје, никоме не смета, то је древни обичај и мора да се поштује.
А литија наставља до великог храста и ту се мало дуже задржава. Ту се по сеоском обичају освештава водица у старом бакарном котлићу. Под великим сунцобраном постављен сточић, а породица из најближе куће принела кафу и ракију.
,,Е, овде се оче, одмара и пије кафа!“- каже домаћин. Ред је, већ два сата како се обилазе поља, умор стигне.
Свештеник слуша како му кажу, иако покисао као и сви остали, седа са мештанима, пије кафу уз мало шале, па наставља даље. Путем крај споменика деци убијеној на Бистрици и жртвама Гораждевца, па до цркве Светог Јеремије. Ту се опет чита јеванђеље, а преко пута у Богородичиној цркви се литија завршава. У сали, крај цркве већ је све припремљено за послужење. Спремили домаћини јела и пића, али и уживо музике. Домаћица је већ развезла коло.
-Ваља се, нека је на здравље и спасење! Срећна Крста! – довикује чича, који је већ заузео место крај свештеника.
А црквењак Чедомир Вуканић Чеда, и даље стоји пред црквом и дочекује оне који не стигоше на Литургију, већ су сада с пута дошли. За оне који нису из села исприча по нешто о цркви. Од њега сазнајемо да су цркву почели да граде мештани својим прилозима 1923. а градња је завршена 1926.године.
- На звонику је звоно на којем је натпис да су жене из Гораждевца вуну влачиле, ткале, преле, плеле и радове продавале и од прикупљеног новца купиле звоно-прича црквењак Чеда.
У цркву улази и девојка из села Јелена Јововић, чланица Косовских божура. Прича нам да поред иконе Светог Јеремије која је данас предводила литију, има још сачуваних икона из цркве брвнаре:
-Народ их је сакрио и сачувао, онда када су однели иконостас – прича Јелена. Ту је икона Св Атанасија, Светих Врача Козме и Дамјана и још неке које су мање очуване.
-Црква Светог Јеремије је старија од ове, кажу да је из 12. века-додаје Чедомир. И у њој је служена литургија до после Другог светог рата, мислим шесдесет и неке године. После су комунисти цркву растурили, разбацали иконе, а дверима се губи сваки траг…
Ето, и комунисти рушили, односили… а после је дошло и ово време, од `99. овамо. Опет нека друга мука.
-А како се живи у Гораждевцу? Па видите , ко у енклави, тешко се живи. Радио сам у Комбинату коже и обуће у Пећи, а сада живим од минималца и овога што ми дају ко црквењаку. Али у својој сам кући, и то је битно – завршава Чеда и одлази да услужи вернике који су дошли да купе свеће.
А Јелена нас позива да будемо гости у кући њених родитеља Мијомира и Снежане. У лепо уређеној соби топло. После кише напољу, прија та топлина. Још кад се човек загреје уз чашицу домаће шљиве. А на столу поређала домаћица свега и свачега.
-Обичај је такав код нас, кад су ,,Крста“ у селу, да нам долазе гости. Ех, а како је било до `99. Из свих села околних долазио народ, па из Пећи, Истока, Клине… Ливаде пуне, шатори, музика. А ми дочекивали госте, увек нам је кућа била пуна. Сада нема Срба у околним местима, а и у селу нас је мање. И ми смо после убиства деце на Бистрици, неко време живели ван села, па се вратили. Ту су нам и син Немања и снаја Милена, ево ускоро ће и принова – прича Снежана.
Јелена ће после празника опет у Чачак, тамо студира. Остала јој још пар испита па да заврши школу за графички дизајн,
-А кад завршим можда се и удам – смешка се Јелена док говори. Да л ће то бити овде у селу или на другу страну, не знам, али знам да ћу долазити овде да славим Светог Јеремију, као и моји преци. Традиција мора да се настави.
Оливера Радић
23 / 05 / 2016
ЖИВОТ
СВЕТА ЗЕМЛЬА
ФОТО
ВИДЕО