Са благословом Његове Светости Патријарха Српског Господина Иринеја и Епископа Рашко-призренског и Косовско-метохијског г. Теодосија, 27-28. априла 2013. године организовано је ходочасно-хуманитарно путовање на Косово и Метохију. Приликом путовања Независна асоцијација студената из Београда доставила је на Косово и Метохију прикупљену хуманитарну помоћ.
У суботу 27. априла ујутру група је стигла у манастир Соколица у близини Косовске Митровице. У овој светињи, изграђеној у првој половини 14. века пре Косовске битке, дочекала нас је игуманија мати Макарија.
Игуманија је испричала гостима историју Соколице и подручја око њега – заселака и села Звечанске жупе који се помињу још у Светостефанској повељи Светог Краља Милутина, а који су данас насељени искључиво Албанцима. Након одласка последње српске породице из овог краја 1967. године, данас се манастир налази у потпуно албанском окружењу. По доласку у Соколицу, посетиоци су одмах спазили албанску заставу окачену од стране злонамерника на капији манастира.
У обраћању пристиглима, мати Макарија је описала Косово и Метохију као свету земљу за цео хришћански свет. Цитирајући оца Саву Јањића, игуманија је исказала стрепњу да је на помолу време када ће светиње живети без свога народа: монаштво ће да живи, цркве и манастире ће да живе, а око великих празника ће долазити и људи да их походе. По речима мати Макарије, жртву Светог Кнеза Лазара и косовских јунака наши савременици обесмишљавају тако што се највише брину о томе шта ће да поједу и у шта ће да се обуку, одбијајући при томе да се жртвују за себе и за своје српство. На тај начин наше поколење несвесно сврстава Србе у ред народа који силазе са историјске позорнице. Мати Макарија присетила се одбијања сестринства да се евакуише из манастира 2004. године. По цену свог живота, монахиње су настојале да остану у Соколици – без страха од страдања, јер оно служи као улазница у Царство Небеско, а у нади да ће, док буде Цркве, бити и народа који ће се овде скупљати.
Мала црква у Соколици је надалеко позната и чувена не само у околном живљу, већ и по целој Србији, али и изван њених граница. У Соколицу често долазе људи из других европских земаља, из Америке и Канаде. Наиме, манастир Соколица има једну велику светињу – чудотворан кип Мајке Божје, који нарочито помаже бездетним паровима, али и код болести очију. Мала скулптура Пресвете Богородице са Христом из 1312. године својевремено је пренета у Соколицу са западног портала Бањске како би се сачувала од Турака. Богородица Соколичка представља јединствени у свету пример статуе којој се православни клањају. Како је Богородица кроз тај кип чудотворила, статуа се поштује као икона. Како хришћани, тако и иноверци који долазе са дубоком вером пред светињу и од светиње траже помоћ, добијају је. Мати Макарија је испричала окупљеним људима случајеве чудесног исцељења и помоћи Мајке Божје не само Србима, већ и припадницима снага КФОР-а и Албанцима. Познат је случај албанске девојчице из централног дела Косова којој је Богородица Соколичка помогла да проговори, и то на српском језику.
Ходочасници су имали прилику да оцене лепоту манастирске цркве. Соколица потиче из времена успона српских краљева и један је од више од 150 манастира изграђених у Србији у 14. веку. Поређења ради, у Византији, која је у исто време била на измаку своје моћи, изграђена су само два храма – историјска споменика. По узору на грчке храмове, Соколичка црква је мало укопана у земљу. Мањак светлости пружа посебан осећај мистике у богослужењима.
Сестринство је показало посетиоцима и нови иконостас и фреске – рад соколичких сестара. У припрати храма, посвећеног Покрову Пресвете Богородице, на новим фрескама дато је житије Пресвете Богородице и овековечена молитва игуманије: „Чувај, Мајко, Соколицу Своју и сав народ Свој!“. По речима мати Макарије, временит човек једног дана ће отићи из овог живота, али молитва ће да остане.
Соколичка црква је кроз своју историју много пута падала у заборав и увек је поново васкрсавала. Увек би се нашао неко ко би радио на њој, а на тај начин и на својој души. Тако се један од великих везира средином 16. века сетио свог порекла и помогао свог брата Макарија, Пећког Патријарха, у покретању велике обнове. Тако је и пре 22 године сестринство затекло стари иконостас у веома оштећеном стању. Данас је Соколица чувено средиште иконописања и фрескосликарства, а такође и место духовног укрепљења за младе нараштаје жељне да се науче уметности иконографије, док игуманија Макарија важи за једног од најбољих иконописаца и фрескосликара у Србији.
Из Соколице група је кренула на Газиместан – место на којем је 1389. године вођена Косовска битка. Ту смо обишли Споменик косовским јунацима.
У Грачаници, поред обиласка ове чувене средњовековне светиње, предали смо хуманитарну помоћ народним кухињама „Мајка девет Југовића“ и породицама из централног дела Косова и Метохије.
Пут нас је даље водио у Сушицу – село удаљено 2 км од Грачанице које се помиње још у Грачаничкој повељи краља Милутина, а данас насељено становништвом српске и албанске националности. У Сушици смо посетили цркву Светог Димитрија. Овај храм је изграђен 1991. године на месту старе цркве познате под именом Марков манастир, која је била такође посвећена Св. Димитрију, а изграђена од стране краља Вукашина са синовима. Црква је порушена почетком 19. века од стране Јашара-Паше Хинића који је од камена порушеног храма градио мостове преко реке Ситнице. По речима пароха сушичке цркве оца Ненада, тренутно је храму потребна обнова, а посебно крову цркве који је почео да прокишњава.
Наше следеће одредиште био је манастир Драганац у источном делу Косова. Игуман отац Иларион упутио је речи захвалности ходочасницима пристиглим да се помоле заједно са братством манастира, истичући да је Србима на Косову и Метохији потребна љубав и пажња људи из других крајева, али и да виде у овој светињи људе жељне да помогну одржати лучу православне вере на овим просторима. Косово и Метохија, наша заветна земља, вечито нас подсећа да је „земаљско за малена царство“, док смо се ми определили за Царство Небеско. И када су основни темељи били изврнути, Црква је опстајала, и из тог корена увек је изнова ницало цвеће. Уочи православног Васкрса, братство је подсетило присутне на Његошеве речи како „на гробљу ће изнићи цвијеће за далеко неко покољење“, као што из Гроба Господа Исуса Христа сви црпимо вечни живот. Братство је упутило окупљеним људима апел да их не заборављају у својим молитвама и да их и даље посећују.
Затим су присутни имали прилику да се упознају са историјом манастира Драганац. Први пут споменут у 14. веку у Раваничкој повељи светог кнеза Лазара, манастир се предањем уско везује за кнеза Лазара, иако има назнака да је постојао и пре њега (ктитор је могао бити и Константин, полубрат св. Стефана Дечанског, Милутинов син). Према предању, манастир носи име по Лазаревој кћери Драгани. Родно место кнеза Лазара – Прилепац – налази се надомак Драганца. Манастир је у време продора Турака примио много монаха исихаста, пре свега из Свете Горе, који су бежали од турске најезде. Размештај манастира Драганац и оближњих цркава упућује на то да је цела околина фукционисала као један скит који се састојао од више међусобно повезаних мањих монашких обитељи. Тако, у близини се налази храм Св. Николе – такође мала црквица из 14. века смештена у шуми. Манастир се развијао све до пада Новог Брда 1455. године, када је цео крај запустео, изложен насиљу од Турака. Уништивши Ново Брдо, Турци су све мушко становништво побили, а остало одвели у ропство. Манастир је обновљен 1868. године са дозволом султана Азиза, а са благословом митрополита рашко-призренског Мелетија, о чему сведочи натпис са спољне стране храма. Међутим, све време од настанка манастира, људи никада нису престали да долазе у ову светињу обраслу шумом, а посебно како би узели воду са чудотворног извора који се и данас налази испред манастира. Братство манастира су сведоци неколико чудеса која су се десила на извору у протеклих неколико година. У Драганац долазе и Албанци муслимани да се помоле и да узму воду са чудотворног извора.
Због постојања извора, највећи сабор у Драганцу у току године је Источни Петак – први петак после Васкрса који је везан за проналажење чудотворног извора у Византији у доба императора Лава Мудрог. Обично су се такви празници празновали у манастирима у којима је бивало чудотворних извора. Братство манастира је упутило окупљенима позив да посете манастир 10. маја – у први петак после Васкрса, када се у Драганцу окупља више хиљада људи. Велики број људи долази у Драганац и на сабор Светог Архангела Гаврила. У Драганцу су се ходочасници поклонили моштима св. великомученика Јакова Персијанца.
У манастиру Драганац има свештеника који су били рањавани, последице чега трпе и данас. Протосинђел Кирил, игуман манастира у годинама 1999-2011, испричао је окупљенима о томе како је најтежих месеци 1999. године сам, молитвом и уз Божју помоћ, успео да одврати терористе од рушења манастира. Тада је галамом и паљењем светала отац Кирил успео да створи утисак да је манастир пун људи. Лично спречавајући бег људи из Косовског Поморавља, отац Кирил је дао велики допринос опстанку низа српских села овог краја, чији су пример следили и становници села у општинама Гњилане и Ново Брдо.
Упркос свим искушењима, Црква је остала са својим народом и уз своје светиње, а братство манастира је исказало спремност да ће тако остати и убудуће, ма шта се деси. По речима свештенства, посете ходочасника охрабрују косовско-метохијске Србе, утврђују их да чувају светиње и кандило наше православне вере. Чекајући Христа и Његову вечну правду, хришћани не очекују неко идеално друштвено уређење или „супердржаву“ у којој ће све бити праведно и блиставо, већ Његово Царство, а то Царство почиње већ на литургији.
На вечеру и ноћење група је отишла у Велику Хочу и Ораховац. Ова редовна посета браће и сестара из централног дела Србије донела је охрабрење житељима ових српских енклава.
Ујутру, пред полазак из Велике Хоче, обишли смо меморијалну кулу Лазара Кујунџића у овом селу, подигнуту 1936. године. У приземљу маузолеја налази се саркофаг с посмртним остацима Лазара Кујунџића и његових сабораца – чувених комита, убијених на Спасовдан 1905. године од стране Турака и Албанаца.
Ту је присутнима испричана прича о трагедији Лазара Кујунџића, Живојина Миловановића и Лазареве мајке – призору јунаштва и пожртвовања. Чета од седам бораца – Лазара, Саватија, Живојина, Косте, Станоја, Тодора и Михаила – до последњег метка се борила у забарикадираној арнаутској кули у Великој Хочи. Када Турци запалише кулу а саборцима понестаде метака, из пламена искочише Лазар Кујунџић и Живојин Миловановић. Пре него што падоше од турских куршума, довикнуше душманима: „Гледајте, кукавице, како Срби гину!“. Мајка Лазара, упитана од стране Турака да препозна свог сина, достојанствено је рекла да то није њен син Лазар и тако отклонила опасност од турске одмазде која се била надвила над целим селом.
Из Велике Хоче упутили смо се ка манастиру Зочиште на Свету Литургију. Ова светиња је удаљена 5 км источно од Ораховца, у близини Призрена. Први њен спомен датира из 1327. године, када се повељом краља Стефана Дечанског манастиру Хиландару дарују поседи у близини Зочишта. У манастиру се чувају делови чудотворних моштију Светих Бесребреника и Чудотвораца Козме и Дамјана. Молитвама Светих Врача у манастиру су се десила многа чудеса, а помоћ од светиње су тражили и добијали не само православни Срби, већ и многи Албанци муслимани, као и припадници других народа. Манастир Зочиште се више пута нашао на мети терориста још у лето 1998. године, када су цело братство и двадесетак старијих људи били заробљени од стране ОВК, а већина српских насеља осим Велике Хоче опустошена. Преостало српско становништво је протерано након завршетка бомбардовања, а њихове куће порушене. Братство манастира Зочиште је било протерано у јуну 1999. године. Сам манастир је опљачкан, а у септембру исте године и миниран. У октобру 2004. године храм је обновљен у првобитном облику од камена старе цркве.
Пут нас је даље водио у манастир Високи Дечани где су се верници поклонили моштима његовог ктитора Стефана Дечанског. Наставили смо пут ка другој великој светињи, Пећкој Патријаршији.
Како бисмо стигли до последњег одредишта на нашем путу – манастира Девич – упутили смо се у Дреничку шуму, 5 км јужно од Србице, на подручје које важи за екстремно. Ту се у 15. веку у шупљој букви подвизавао пустиножитељ Свети Јоаникије. 1434. године, четири године након упокојења подвижника, деспот Ђурађ Бранковић је овде подигао манастир у знак благодарења Богу за оздрављење своје кћери-девице. По овом догађају је манастир добио и име.
Историја манастира Девич је посебно трагична. 1915. године, након повлачења српске војске преко Албаније, манастир је опљачкала аустроугарска војска. 1941. године су Девич опљачкали албански фашисти који су уништили и испосницу Св. Јоаникија. У наше време су манастир и гробница Св. Јоаникија у присуству француских снага КФОР-а скрнављени у два наврата – крајем јуна 1999. године и у марту 2004. године, када је манастир и спаљен.
Као што је након сваког страдања долазило време обнове, тако и сада манастир васкрсава. Међутим, и поред сталног дежурства Косовске полицијске службе, услови у којима сестринство манастира данас живи никако се не могу назвати безбеднима. У то је група ходочасника могла да се увери тако што је стицајем околности присуствовала сцени неовлашћеног упада на територију манастира двојице младих Албанаца – становника оближњег села, који су непристојним облачењем и покушајима распиривања спора провоцирали манастирско сестринство.
Априлска посета светињама Косова и Метохије никог од учесника није оставила равнодушним. Имали смо прилику да се уверимо да монаштво и српски народ широм Косова и Метохије увек жељно дочекују људе који их са љубављу и вером обилазе и пружају им подршку у настојањима да истрају и да опстану на вековним огњиштима.
Прикупљену хуманитарну помоћ асоцијација је расподелила на следећи начин. Помоћ у намирницама је добило свих 11 породица у селу Љевоша код Пећи. Пет породица са централног Косова и Косовског Поморавља је такође добило помоћ у намирницама. Народној кухињи „Мајка девет Југовића“ у Грачаници предата је значајна количина помоћи у гардероби, храни и хигијени. Око 2500 евра расподељено је између породица из Косовског Поморавља, цркве Светог Јована Претече у Пећи, болесне Нишлије протеране са Косова, Милице – јединог српског детета у Призрену и манастира Девич.
17 / 05 / 2013
ЖИВОТ
СВЕТА ЗЕМЛЬА
ФОТО
ВИДЕО