Што је људима немогуће Богу је могуће, речено је давно. А ја, све чешће понављам ту реченицу суочавајући се са победом Господњом над разним непријатељима Његовим, који нас опкољавају, ломе, руше, пљују, разапињу… И беше Велики Петак. Опет га обележисмо у страдалној Метохији, у Светим Архангелима Призренским. Са Плаштаницом, учинисмо опход око цркве, а наш добри отац Михајло, игуман, пожеле да дочекамо и Христово Васкрсење. Да, после страдања дође и васкрсење. У истим Архангелима окупило се пуно деце, више но у претходних десет, можда и седамнаест година. И похрлише верници на литургију, њих шесдесетак. За некога мало, ал за светињу, удаљену пар километара од Призрена у којем једва битише и двадесетак Срба, кад је Богословија на распусту, то је много. И радост домаћина, оца Михајла, велика. Радује се и онај од њега неколико векова старији домаћин, цар Душан са Господом горе на Небесима гледајући своју задужбину како васкрсава, како крај његовог гроба и даље застају Православни Срби, и моле да светиња поново васкрсне и заблиста у оном истом сјају.
А на тридесетак километара даље, у другом делу Метохије окупили се верници у Ораховачкој цркви Успења Пресвете Богородице у поноћ, да литургијски прославе Васкрсење Христово. У цркви близу двеста људи. Од упаљене свеће коју отац Веља износи из олтара,,незалазне светлости“ узимају светлост, и иду у вход око цркве у којој је после неколико месеци труда и залагања Црквеног одбора и верника засијао нови полијелеј.
Пристигао из Грчке, преко Крушевца и Косовске Митровице, постављен под једним од сводова ове светиње. ,,Хвала ти Господе Васкрсли, хвала ти Мајко наша Богородице!, клицаху радосни мештани. ,,Украсисмо својим малим прилозима нашу цркву!“, радоваху се приложници, и захваљиваху и онима који из далека послаше своје прилоге. Из Прага Радовану, из Дрездена Мајклу са пријатељима, из Београда Урошу, Лозанки, Ивану, Владици и многим другима који чуше позив и дадоше своје лепте. И храм заблиста са Васкрсењем Христовим. Ето, то је моћ нашег Господа, да се слави име његово и када га многи желе избрисати, и говоре да не постоји.
,,Постоји, итекако постоји!“, сведоче осмеси деце у Ораховцу. Сва су будна на литургији, и у један по поноћи прилазе светој чаши и причешћују се, а потом са честитком добијеном из Русије од оца Игнатија Шестакова у једној руци, другом се руком куцају васкршњим јајима, које је отац Веља освештао и поделио после нафоре. Ту су и њихови родитељи, бабе, деде, стричеви, тетке, комшилук…
,,Радујте се, Христос Воскресе!“, чује се са певнице.
А опет тамо неких пет минута вожње аутом, у селу Зочишту, у истоименом манастиру посвећеном Светим Врачима Козми и Дамјану, радост неизмерна. Скупили се са свих страна верници и појци, хори се у цркви,, Христос Воскресе из мертвих смерти у смерт поправ, и сушчим во гробјех живот даровав!“
Игуман Стефан беседи, радује се и он, а како и не би. И овај је манастир страдао, паљен је, рушен и миниран. Од њега није остао ни камен на камену, али молитве верника са свих страна и молитве Светих Бесребреника учинише да се манастир обнови. И данас блистају у пуном сјају и храм, и конаци, у порти се расцветали косовски божури, мирише дафина, а светим моштима хрле поклоници из близа и далека. Васкрсао је Господ, васкрсао је и овај манастир.
А у зору, преко брда у једином, потпуно српском селу у овоме крају, Великој Хочи, литургију служи отац Миленко. И храм Светог архиђакона Стефана пунији но икад. Млади, стари, деца… Сви се радују Васксењу, оно даје наду… страда Метохија годинама, деценијама, много је људи протерано, становништво се у селу готово преполовило, али зар Господ није страдао па васкрсао? Па васкрснуће и Велика Хоча. Опет ће бити пуна свака кућа, опет ће се све њене светиње обновити, и биће пуне као некада, и појаће као некада… Али мора се издржати ругање, пљување, распеће! ,,Васкрс је драга браћо и сестре, радујмо се!“, позива и отац Миленко са Царских двери. И ово јаје којим почињемо мрсне дане је симбол васкрсења. Из њега се излеже пиле, излази из затвореног јајета, рађа се нови живот. И из ових метохијских затвора, родиће се слобода, родиће се нови животи, додаје неко. Рађају се Српчићи у Великој Хочи и Ораховцу. У литији око цркве има и десетак беба. Зар то није сведочанство опстајања, настављања живота? А хтели су да нас истребе, да нас нема.
,,Жилави су Срби, не дају се тако лако! – врти великохочки старина главом. Увек је било слабића, али је било и оних који су сачували своје место, веру, корене… Има их и данас, мало, али их има!“
И заиста Христос Воскресе, и заиста радост донесе, а тугу однесе. Надајмо се бољем времену, оно ће свакако доћи. Ако га ми не дочекамо, ова деца која су данас у пеленама хоће сигурно, само верујмо у Васкрсење и Васкрсење ће доћи.
Оливера Радић
04 / 05 / 2016
ЖИВОТ
СВЕТА ЗЕМЛЬА
ФОТО
ВИДЕО