«Европски фронт солидарности за Косово» поново помаже српску децу на Косову и Метохији

Деца су наша будућност, а посебно за Србе на Косову и Метохији и сусрет са блиставим дечјим очима загрева наша срца – поручио Немац Мајк Милер у Ораховцу

У још једну своју мисију на Косово и Метохију, се и овога септембра, упутио млади Немац из Дрездена, Мајк Милер. Његова идеја да помогне српској деци у јужној српској покрајини се успешно остварила, јер су је подржали његови пријатељи из хуманитарне организације Европски фронт солидарности за Косово и то не само из Немачке, већ и из других земаља: Италије, Шпаније, Пољске, Чешке, Белгије, Сирије…

Приликом своје посете у истом периоду прошле године, у коју је Мајк дошао са пријатељима из Чешке, обећао је да ће опет доћи и донети помоћ школи и Дечјем вртићу у Ораховцу и Великој Хочи. Уверивши се како Срби на Косову и Метохији живе, по повратку у Немачку, написао је опширну репортажу која је на интернету објављена, и путујући кроз Саксонију, причао људима причу о Косову, показивао слике. По Мајковим речима, код 98% људи је његова прича изазвала позитивне рефлексије. Он је мишљења да људима треба рећи истину, јер званична политика и медији говоре лажи о рату у бившој Југославији, посебно бомбардовању Србије, Косова и Метохије. Упознавањем тих људи са правим чињеницама са терена може да се на њих утиче и да они почну да размишљају и мењају мишљење. Многи људи из разних слојева друштва ( радници, студенти, инжењери и др. профили) су после те приче подржали рад самог Мајка Милера, али и Евопског фронта солидарности за Косово. И сви они дају своју помоћ на неки начин, дају свој допринос, и сви ти мали делићи помоћи помажу да може да се организује једна оваква хуманитарна мисија.

Овогодишња мисија је започела сусретом са децом и наставницима у ОШ,, Доситеј Обрадовић“ у Ораховцу, којој су Мајк и пријатељи поклонили школски прибор и слаткише, нови кошаркашки обруч, и још за школу алате и нешто од канцеларијског материјала. Док су се његови пријатељи сликали са децом и испробавали нови кош постављен на зиду школе, Мајк нам је испричао да је сусрет са овом школом и децом прошле године на њега оставио дубок утисак:

- Морам да признам, да се са мном десило нешто посебно. Ја сам већи део свога срца оставио на Косову и Метохији, а посебно кад сам посетио ову школу и видео ситуацију, односно услове у којим деца и наставници морају да обављају своје активности. Тада сам донео одлуку да направим немачки огранак Европског фронта солидарности за Косово и да наставим посао на овом пројекту. Ја нисам хтео да дозволим да то буде као нека туристичка тура, обилазак, већ да се направи континуирана помоћ колко год смо у могућности. Преко фејсбука сам стекао пуно пријатеља који деле моје мишљење о дешавањима на Косову, али и мишљење о модерној политици у Европи и они су изразили жељу да помогну. И сва помоћ, сваки новчић, коју сакупимо заједно, иде Србима на Косову и Метохији, а путовање и смештај ми плаћамо лично од свог новца.

Мајк и његови пријатељи имају контакте и са Србима у Републици Српској и они им, како кажу, причају о свему што је потребно да знају како би боље упознали српски народ и прилике на Балкану.

- Можемо да кажемо да нашим радом ми желимо да дамо знак да се не слажу сви људи у Европи са НАТО агресијом и последицама те агресије. Ми желимо да будемо глас Срба на Косову и Метохији у својим матичним земљама, да међу људима ширимо истину о НАТО агресији и о животу Срба на Косову и Метохији.

То што су своју хуманитарну мисију ове године проширили и на дечји вртић, Мајк објашњава речима да су ,,деца наша нада за будућност“:

-Деца су наша нада за будућност, а посебно за Србе на Косову и Метохији и ми покушавамо да пружимо малу помоћ и мало олакшамо дневни живот. Ми смо реалисти, знамо да не можемо да спасимо цео свет, али можда можемо да помогнемо да овај свет направимо мало бољим местом. Данас смо ми као неке мале капи у океану, али ако бисмо могли да инспиришемо много више људи снагом наших срца, онда ће ове капи бити као велика киша и та ће киша направити поплаву и однети све болести из овога света.

Сусрети са децом су за Мајка посебно емоционални. Он се и не труди да сакрије сузе радоснице изазване дечјим осмехом.

- У тренутку када пружимо нешто овој деци толико је утисака да је, буквално, потребно недељу до две после тога да о томе мислим и да све то сортирам негде у глави. Али то што загрева наша срца је сусрет са децом, када видимо блиставе дечје очи, како се радују неким малим једноставним стварима. У нашем друштву ово више није могуће, јер у капиталистичком друштву нема ништа што може човека посебно да обрадује, јер му је све доступно. Овде се деца радују оловкама, свескама или неким бојицама, а у Немачкој када су на пола те бојице оне се бацају. Тако да видети ту дечју душу која је чиста и видети да деца имају чисто срце то је највећа нада. И ја могу искрено да кажем да су нам пошле сузе на очи, и то нису сузе жалости већ то су сузе среће и радости.

Оно што је посебно обрадовало ђаке и наставнике у школи у Ораховцу, али и у вртићу су иконе које је Мајк донео. Чињеницу да Мајк не припада Православној вери, а Србима доноси православне иконе, он је поткрепио својим разлозима:

-Оно што је утицало на мене да донесем иконе је чињеница коју сам уочио прошле године када сам посетио школу у Ораховцу. У учионицама је било малих иконица на зидовима, а у некој учионици није уопште било икона. А ја знам да ако посетите било коју српску кућу видите иконе свуда, па када сам отишао кући, мислио сам да би био добар знак да пошаљемо неке иконе, да деца окаче у својим учионицама ради заштите, да их свеци са икона штите. А друга ствар везана за мене је да ја нисам верник, али када сам посетио манастир Дечани, и Грачаницу и Газиместан на Косову Пољу, и био унутар цркава и манастира, осетио сам нешто што нисам могао да објасним, неку духовну енергију, духовну снагу. И даље за себе не могу да кажем да сам религиозан и верник, али кроз овај унутрашњи осећај који сам имао ја сам постао заинтересован да сазнам више о православљу. Зато што мислим да за разлику од католичке и протестанске цркве код куће, православље као вера долази од народа, и да је то снажна заштита традиционалних вредности као породице и свега везаног за породицу. Мој пријатељ, свештеник у једном малом селу код Сремске Митровице, увек ме подучава кад год имам неко питање за православље и он ми је помогао и набавио иконе за школу. Морам да додам да овог пута када сам дошао у Србију имао сам дивно искуство на литургији, где је свештеникова жена заједно са девојкама које су стајале за певницом певала песму ,,Наша вера православна“ јер је знала да ја волим ту песму.

За Милицу Ђорђевић и специјалан поклон – гитара

Посета Косову и Метохији никако не би била потпуна да нису посетили и Милицу Ђорђевић у Призрену, која је прошле године када су се срели пожелела да има гитару. Такође су јој донели и неке потребштине за школу.

-Помоћ коју ми дајемо није много велика, али ми доносимо неке ствари које су потребне. Што се тиче Милице ми смо јој овога пута испунили жељу и донели једну гитару и неке потребштине за школу. Милица нас је дочекала са својим учитељем, и радовала се сусрету и поклонима. А посетили смо и породицу Шапић у селу Бање, која је прошле године остала без главе породице, а сада бригу о четворо деце води мајка сама. Њој смо овом овом приликом донели новчану помоћ, а деци прибор за школу.

Са својим пријатељима из европских земаља на Косово је дошла и Рима Дариус из Сирије.

-Ја долазим из Сирије, и овде сам данас да подржим Србе који се на Косову боре за своју земљу и који и даље верују у очување своје земље и њених територија. Оно што видим на Косову је исто оно што видим и у својој земљи. Из разговора са људима сам чула о њиховим искуствима током рата, о Албанцима-Шиптарима који су напали Србију, и тај исти сценарио се понавља у мојој земљи и из наведеног се поистовећујем са болом људи са Косова, кад видим овдашњу децу, видим своје сународнике. Када сам овде имам снажне емоције. Живећи у рату током протекле четири године, сада сам овде да видим резултат и последице рата, рата који је званично окончан, али и даље букти у животима овдашњих људи, који се и даље боре, опстају и пружају отпор да би сачували свој индетитет Срба, и који уче своју децу свом језику, својој историји и у њима буде понос шта значи бити Србин кроз историју засновану на жртви својих предака.

И на Риму као и на Мајка посебан утисак оставља сусрет са децом.

- Ево док смо овде у обданишту, ја сам срећна да видим осмех на лицама деце која се радују ситницама. Ја сам такође била волонтер у Сирији и помагала сам деци која су избегла из других градова, под претњом терористичких напада. Волонтирала сам 24 сата дневно, остављајући своје школовање и посао да бих могла помоћи породицама и деци којима је помоћ неопходна. И оно што данас чиним је наставак моје поруке свету, да без обзира шта НАТО, Западне земље или Америка учине, да ћемо сви ми наставити да опстајемо, јер смо ми као људи поносни на наше порекло, и ја данас овде као Сиријка желим да кажем да вас ми као Сиријци волимо и знамо колико сте пропатили, и да људи овде знају добро шта је истина, и кроз шта мој народ пролази, јер су и они сами претрпели исто. То је моја порука.

Ове младе људе из Европског фронта солидарности за Косово, срдачно су дочекали и представници школа и вртића, и приредили им послужење у знак захвалности за све што чине за децу и њихово срећно детињство. У вртићу је по српској обичају Мајк са директорицом Љиљаном ломио погачу, а боравак су искористили да посете цркве у Ораховцу и Великој Хочи, манастире Свети Врачи у Зочишту, Св. Арханђеле код Призрена, и пријатеље на Брезовици.

Оливера Радић