Прошавши кроз Глоговац и Србицу, градиће који сем српских имена, немају данас ништа српско, преко дрвеног моста на реци Марини, настависмо путем, неасвалтираним и пуним рупа ка месту под венцем Девич планине у којем се још српски дише и говори, манастиру Девичу. Из бараке, заштићене џаковима песка, наслаганим на гомиле, изађе жена у униформи КПС-а. Дадосмо јој наша документа, а она рече да ће их задржати док се наша посета не заврши. Прођосмо крај гомиле грађевинског материјала.
Радници који још раде на изградњи зида око манастира, данас се одмарају, недеља је, празник. Јутарња песма птица из дреничке шуме нас дочекује и нарушава тишину. Птице су, на трен помислих, увесељавале и пустиножитеља девичког Јоаникија, док се трпељиво подвизавао ту , у шупљој букви, на почетку 15. века. А можда су друговале са њим док је градио прву цркву на месту данашњег манастира, у којој од 1430. године почивају његове свете мошти. А када је ћерка деспота Ђурђа Бранковића оздравила молитвама Светог Јоаникија, захвални отац је 1434. ту, на том месту, саградио цркву Ваведења Пресвете Богородице…
Данас, пред нама нова дрвена капија, кроз коју улазимо у порту манастирску, па, прошавши крај бунара, улазимо у обновљену цркву. Наш свештеник Срђан Јеринић ће, по епархијском распореду, служити недељну литургију. Унутрашњост цркве је обновљена, нови под, окречени зидови и очишћени фрагменти фресака на њима. У капели, подигнутој над кивотом Светог Јоаникија, источно од олтарског дела цркве, на кивоту од клесаног камена, упаљена свећа чија светлост осветљава фреске у капели. Задржах поглед на фресци Св. Јоаникија Девичког и натпису: ,,игумана Пахомија и јеромонаха Лонгина са братијом“ из 1578. ,,пописа се свети гроб преподобног оца нашего Јоаникија“ . Натпис је сведочанство да је у време обновљене Пећке Патријаршије обновљен и Девич и капела фрескописана. Речи којима сам желела да се помолим свецу изосташе, а заменише их стихови песника: „Свети Јоаникије Господњи… Заштити нас… и подигни нас… кроз бежанију, кроз пожаре и глад…“.
Могла сам, чини ми се, сатима да клечим крај кивота, а да ништа не прозборим, но огласише се звона за почетак Литургије. Једино њихов бруј слободно лети пространством и звуком освештава Дреницу. Нико не зна колико је пута, од давне 1458. када Гргур, син деспота Ђурђа Бранковића дарова звоно манастиру са натписом: ,,Старцу Јоаникију даде благочестиви господин Гргур“, до данас, звук девичких звона утихнуо, и колико пута опет васкрсао. У цркви, осим игуманије Анастасије, пет сестара девичких, и нас шесторо мирјана из Ораховца , никога више. Тугу што нема народа у светињи замених надом да ће светац Девички разумети наше молитве и посредовати за нас код Господа.
У олтару, пред светитељима, на толико пута страдалим фрескама, отац Срђан започе литургију, а с певнице се огласи појање игуманије Анастасије и сестре Јефимије. Мелодија старинска, некако наша, народска, уплива у све поре моје косовскометохијске душе и измами ми сузе. Сва снага, трпљење, отпор и бол… све беше сједињено у појању ових дивних монахиња, чуварки девичке светиње. Као да оно што је ван манастирских зидина не постоји, као да се зло никада десило није. Ох, да бар није! Али трагови арбанашких злодела су остали у записима на пожутелим листовима манастирских књига и преносили се у живој речи народа косовског. Један од игумана Девича, Герасим, је 1. јануара 1741. записао: ,,подносих многе скрби и напасти од проклетога ишчедиа харбанашкога дан и ношч“. Руски историчар и конзул у Сарајеву А. Гиљфердинг је 1858. три недеље после посете Девичу, добио писмо у коме је писало да су девичког игумана Пајсија ,, стријељали албански становници оближњих села“. Тада је записао: ,,Убице су остале некажњене, иако су их добро познавали да су ми тада саопштили чак и њихова имена и место пребивања.“
После одступања српске војске 1915. преко Албаније, Аустријанци су уз помоћ вучитрнских бегова Асана и Хафуза, опљачкали манастир, порушили зграде, а један мађарски официр је пијуцима разбио плочу на гробу Светог Јоаникија тражећи ,,сакривено благо“. Да га чудом Св. Јоаникија, оштар бол у половини није сасекао, и војници се поплашили и разбежали, капела над гробом свеца би била срушена. Априла 1941. Албанци из суседних села су минирали стари комплекс цркава, срушили испосницу Светог Јоаникија и Источник у близини манастира, конаке опљачкали, калуђере разјурили, спалили све старе девичке књиге и иконостас са иконама. На гомилу камења је 1947. дошла игуманија Параскева, предузимљива и храбра монахиња, и кренула са обновом.
Безброј пута су њу и сестре у манастиру албански екстремисти нападали, пребијали, манастирску имовину пљачкали, стоку сакатили, сено палили. Ал је изгарањем у љубави ка Богу, истрајношћу и упорношћу, игуманија Параскева успела да за три-четири деценије манастир из пепела васкрсне. Монахиње су успеле да обнове испосницу Св. Јоаникија и његов лековити Источник, засаде борову шуму, воћњак и виноград.
На цркви данас стоји траг те обнове, запис: ,,ПОМОЋУ БОЖЈОМ И БЛАГОСЛОВОМ ЕПИСКОПА РАШКО-ПРИЗРЕНСКОГ Г. ВЛАДИМИРА ЗАУЗИМАЊЕМ СТАРЕШИНЕ МАНАСТИРА МОНАХИЊА ПАРАСКЕВА И СЕСТРИНСТВО ОБНОВИ СЕ МН. ДЕВИЧ ЛЕТО ГОСПОДЊЕ 1953.Г. РАДОВЕ ИЗВОДИО НЕИМАР МИЛОРАД ЦВЕТКОВИЋ СА ДРУЖИНОМ“ . На конаку преко пута цркве такође стоји из 1956. запис: ,,ПОМОЋУ БОЖИЈОМ И БЛАГОСЛ. Њ.П.ЕП. ЖИЧКОГ И АДМИНИСТР. РАШКОПРИЗРЕНСКОГ Г. ГЕРМАНА, ТРУДОМ ИГУМАНИЈЕ ПАРАСКЕВЕ СА СЕСТРАМА ОБНОВИ СЕ ОВАЈ КОНАК. РАД ИЗВОД. ИНЖ АЦА САВИЋ И НЕИМАР МИЛ. ЦВЕТКОВИЋ СА ДРУЖИНОМ“.
А када се игуманија Параскева преселила у наручје Господње, бригу о манастиру је преузела данашња игуманија Анастасија. И кренуле су нове муке са наследницима арбанашких злочинитеља, са новим именом ,, УЋК“. Та злогласна УЋК се први пут огласила у близини манастира 1997. уочи манастирске славе. Наоружани терористи су пресретали монахиње, претили оружјем, малтретирали. А када се српска војска и полиција повукла са Косова и Метохије, 1999. године , наоружани шиптарски терористи су упали у манастир, опљачкали га, одневши све што се могло однети, спалили скоро сва документа, исписали графите по зидовима и фрескама, насрнули на кивот Светог Јоаникија, оштетили га и оскрнавили. Сестре и тадашњи служашчи у манастиру отац Серафим су малтретирани, прећено им је оружјем. То је престало тек по доласку војника француског КФОР-а. Погром сестринства је уследио и у марту 2004. године када је КФОР против воље евакуисао монахиње, а манастир, по ко зна који пут у историји, спаљен. И по ко зна који пут у историји, монахиње се вратише, и обновише светињу. Од марта 2010. бригу о манастиру је КФОР препустио КПС полицији, међутим сестринство не сарађује са њима, па је уз помоћ донација хуманих људи, почело озидавање најужег манастирског комплекса. Колика би само била дужина зида којим би се озидало имање Девичко, ако у књизи ,, Задужбине Косова“ стоји:
,,Манастир Девич је пред Први светски рат имао земљу у селима Лауши и Лудовићу у Дреници, Лепини на Косову, Бичи у Метохији; виноград у Великој Хочи; куће и дућане у Вучитрну; воденице: у Лудовићу, код Вучитрна и део у Злокућанима; манастирске конаке у порти: троспратни приштински, призренски и пећки; пекару, млекарник, стаје за стоку,сењак, шуму и 5-6 калуђера.У свему око 60 ха земље и 250 ха шуме“. А после умножавања зулума арбанашких, 1987. године, у истој књизи стоји ,,Парохија Девичка је раније имала 29 места у Дреници насељених Србима, а сада ,,има у 15 места само по која српска кућа. Преко 500 домова се у периоду од Другог светског рата до 1987. иселило из околине Девича“. Да би новембра 2012. после најновијих погрома, када настаје овај текст, неко записао: ,, На десетине километара од Девича више нема Срба. И они најхрабрији су протерани 1999. године“.
Али, иако на ,,демократски начин“ ограђен , манастир опстаје и, ево, појањем у њему опет се узноси молитвословије Богу и Светоме Јоаникију. А како се живи, по завршетку литургије, прича игуманија Анастасија:
- Обично чујемо да кажу у медијима да је сада релативно добро, да се ситуација смирује, да нема конфликата. Не знамо шта се ту сматра добро, да ли то што нас не убијају, јер једино то не доживљавамо и ми овде у манастиру и сви људи који живе било где по ,,енклавама“, јер у сусрету и разговору са тим људима чујем истоветне приче. Манастир је сада сведен на двориште, на оно што обухватају зидови, мада ни њих до скоро није било, и они се још увек довршавају. Економија која је удаљена само један километар нам је недоступна, тамо је разрушено све, економске и манастирске зграде и све што је тамо постојало. Ми се трудимо да то обновимо, али је врло тешко да то остваримо. Немамо ни потпуну слободу у манастиру. Углавном за све што се дешава нико не сноси одговорност. КПС гледа како нам свакодневно секу дрва. Боравећи, недавно, у Берлину чула сам да тамо говоре и пишу о нама како је за све ово што се дешава разлог наша несарадња. Ми бисмо радо сарађивали, али немамо с ким. Почев од краја 1997. године, од те ноћи уочи наше славе, па све до до данашњег дана кроз све ово што нам се дешавало, запитајте се да л је лако нама сарађивати са тим људима који су палили манастир и са онима који су уперавали пушке у нас. Можда, да су то неки други људи, али овога пута су то иста лица. Често пута чујемо неке одговоре ,,Нећу више, ако не будем могао!“. Ми добро знамо шта то значи. Да, данас се не гине толико колико се гинуло раније, али много је тога, и не могу све да испричам, и знам да ћу се и после овога разговора сетити нечег важног – завршава игуманија Анастасија своју потресну исповест.
За трпезом, у великој манастирској трпезарији, још мало разговарамо о свему, а и о ктиторској слави, која ће ускоро. Сазнајемо да немају фиксни телефон, иако на само три километра од манастира постоји прикључни кабл. Ограђени жицом, у дворишту, смештени су манастирски пси чувари. Од првог мрака, до јутра, они шетају по целом дворишту , стражаре, а дању одмарају у простору омеђеном жицом. Само један од њих нас прати до обновљеног и уређеног монашког гробља иза цркве.
А када се, прошавши кроз капију на манастирској порти, упутисмо стазом до источника Светог Јоаникија, он не хтеде даље. Пред полазак пожелесмо да се умијемо на извору, ал нам монахиња Јефимија, која је са нама пошла, рече да је источник пресушио. Уверисмо се. Источник је после више од 600 година пресушио. Отвор у стени је био празан, без капи воде. Поручује ли нам Свети Јоаникије нешто, питамо се, док се удаљавамо од девичке светиње и остављамо сестре да тихују и чувају гроб свеца до неког бољег времена које ће, надамо се, доћи.
Оливера Радић
08 / 12 / 2012
ЖИВОТ
СВЕТА ЗЕМЛЬА
ФОТО
ВИДЕО