У посети Зорану Џамбасу у Средској крај Призрена
Ако кренете кривудавим путем који из Призрена води ка Брезовици, изненадиће вас велики број нових викендица и елитних хотела. Они који су тим путем ишли пре десетак година, знају да тако није било. Између хотела ,,Бела кућа“ и ,,Финланд“, на десној страни пута, неких пет стотина метара испред табле на којој пише ,,Средска“, налази се бела троспратница. У њој живи Призренац, Зоран Стевановић, окружен хотелима које су подигли богати косовски Албанци. Иако нама, који га понекад посетимо то изгледа немогуће, њему је то већ нормално. Дочекује нас крај пута, и уводи у кућу, пред којом су поређане саксије разноврсног цвећа, које Зоран са љубављу сади и негује.
У кући све на своме месту. На ТВ-у српска музика. За тили час се кухињом, раширио мирис, тек скуване, црне кафе. На столу се нашла и флаша домаће ракије. Кад је сам не пије, ал са гостима, попије по чашицу домаће, за мерак, каже наш домаћин. Док са дна воћњака до нас допире жубор Бистрице, започињемо разговор. Као и сваки деда, Зоран се прво хвали унучићима. На зиду календар са фотографијом љупке девојчице.
– То је Анђела, ћерка мога сина Горана. Са братом Стефаном и родитељима живи у Војводини. Сутра јој је рођендан. А на тој другој фотографији ми је унука Катарина- Каћа. То ми је унука од ћерке. Ћерка сада живи у Смедереву и поред Каће има и сина Петра.
У албуму су поређане фотографије његових најмилијих, који су свили породична гнезда ван Призрена. Зоран, пријатељима познат по надимку Џамбас, живи сам. Те страшне 1999. године и он је отишао из Призрена, на инсистирање деце, ал се, чим су се син и ћерка мало средили, вратио. У Призрен, у породичну кућу није смео, ал се сетио викендице у Средској, и ту се вратио. Молбе деце и пријатеља да то не чини, нису утицале да одлуку промени. Чак ни, војници КФОР-а, који су га неколико пута отерали из ње, нису га могли спречити. Упорно су му говорили да место није безбедно за Србе, ал Зоран није одустајао.
Коначно се настанио у својој викендици у јулу 2002. године. Започео је нови живот у кући, на којој није било врата ни прозора, из које су му однели све што је имао, ал је био одлучан да ту остане. Спавао је на новинама, а од хладноће током те прве зиме штитили су га најлони место врата и прозора. Иако су планинске ноћи хладне, Зорану то није сметало. Грејала га је топлота родног краја. Да је био на другом месту сигурно би се разболео. У Средској нико од Срба није остао, а Албанци никада нису ту ни живели. Путем Призрен – Брезовица мало је ко ишао, јер је слобода кретања за Србе била ограничена. Тадашњи игуман манастира Св. Архангела, отац Герман му је помагао, посећивао га са војницима КФОР-а, доносио храну. А такође и Црвени крст из Штрпца. Касније је и сам почео са силази до манастира и у Призрен. Није имао проблема нит са Турцима, нит са Албанцима. Чак шта више, многи су га знали по надимку или ословљавали са ,,мајстор Зоране“, и разговарали са њим. После мартовског погрома 2004. године, када су светиње у Призрену гореле, Зоран је чешће силазио до манастира, ал је земља око његове куће добијала друговере власнике, и на њој су почеле ницати нове грађевине. Данас је земља у Средској добрим делом продата, а Срба готово и да нема. Сазидане су куће за Србе повратнике у околним засеоцима, ал повратника има јако мало, а у зимским месецима, нико и не остане.
Зоран Џамбас своју кућу не жели да прода. Његова душа живи једино ту, крај Бистрице. Ускоро ће напунити 77 година, а и кад се упокоји, жели да га сахране на Призренском гробљу, крај његових родитеља, где је већ себи подигао споменик.
- Долазили су, нудили ми новац за кућу, ја сам рекао ,, не продајем!“ -прича нам Зоран. Недавно је дошао неки Албанац из Тетова и нудио ми кућу у Београду, на Авали, од 300 квадрата са плацем од 10 ари, за ово овде. У тренутку сам се премишљао гледајући фотографије те прелепе грађевине, на Авали, које је тај човек донео. Груди су почеле да се стежу, а срце је ударало све јаче. Неки притисак ми је ударио у главу. Мислио сам да ћу пући. Само сам се окренуо и рекао ,,Не, нећу, не могу да дам моју кућу, не бих могао тамо да живим ни два дана, умро бих“. Тај човек је рекао ,, Е стварно си Џамбас“ и пруживши ми руку са поштовањем отишао. Ја сам се по његовом одласку смирио.
Проблема са здрављем Зоран никада није имао, лекове није никада користио, а ваздух крај Бистрице помаже му да упркос годинама, сам ради, пере, спрема, умеси себи проју или питу, уређује двориште, воћњак. Рађају у његовом воћњаку јабуке, шљиве, дуње, малине. У једном делу дворишта буде и јагода. Понекад оде до села Новака, до Брезовице или Призрена. Има свуда пријатеља. Има пријатеља и међу старим Турцима и Албанцима. Радио је од 1953. године по разним предузећима у Призрену, био добар мајстор. Волели га људи, а и данас га поштују.
- Нисам се бојао да се вратим. Знам, ником нисам ништа лоше урадио, па ће ме Бог чувати. Говорим добро турски, а и са албанским се сналазим. Имам добру пензију, хвала Богу, деца су ми добро, и унучићи.
Често Зорана срећемо и у манастиру Св. Архангела. Воли да помогне игуману Михајлу, кад га позове, дочека госте, разговара са њима.
- Кућу ми нико не дира. Понекад оставим шоље, кафу, шећер и апарат на плин на сточићу пред кућом и одем. Посетиоци разних вера, који дођу, попију кафу, и оставе писамце са речима захвалности. Једноставно, ја сам овде срећан. Деца су се снашла тамо где су, а мени је место овде. Кад бих отишо одавде одма да понесем и мртвачки сандук и за недељу дана готов да будем. Ево сад сам био пре недељу дана код сина. Дошла ми ту и ћерка са зетом и унучићима. Само сам преспавао и ујуру назад. Једно вече и доста. Кад дођем овде и срце ми је пуно, и душа.
Док смо после кафе, шетали воћњаком ка Бистрици, приметих да нас од оног света тамо, дели само мала жичана ограда. Са крова хотела ,, Бела кућа“ вијориле су се две заставе: америчка и албанска, а у парку су се уз албанску музику, играла нека деца. У души осетих истовремено тугу и радост. Тугу због оног света тамо, иза жице, који на Душановој земљи изграђује нови живот, а радост због горостасног Србина који крај мене нечујно хода, том истом земљом. Како је мало оваквих људи, савремених подвижника, помислих. Ал можда ће нас, баш због њих и Бог погледати.
Оливера Радић
14 / 06 / 2013
ЖИВОТ
СВЕТА ЗЕМЛЬА
ФОТО
ВИДЕО