,, Ој Лазаре, Лазаре, овде кућа богата, са хиљаду дуката, овде браћа живују, овде нама казују…!” После уласка у двориште у ноћи од петка на Лазареву суботу, група девојчица или девојака познатије као Лазарице, овим стиховима започињу благосиљање свих људи који у тој кући живе. Лазаричке песме које се у ораховачком крају вековима певају, и даље трају. Смењују се генерације, а ретко има жене, која у Великој Хочи или Ораховцу живи, а да у свом детињству или девојаштву бар једне године није “играла” Лазарице.
Песме се раније увежбавају, а у облачењу доминира бела боја, која је симбол васкрсења, као што је васкрсли Лазар, умотан у бело платно, приказан у црквеном сликарству. Велики је благослов ,, играти“ Лазарице, а највећи је кад нека девојка има улогу Лазара. На глави шешир окићен јоргованом и другим рано – пролећним цвећем и зеленилом, бела дугачка кошуља, јелек преко ње, чакшире, па око струка појас… У руци окићен штап са задебљањем на врху којим се ударајући у капију најављује улазак Лазарица у дом. А Лазарица је обично сироче, покривена белим чаршавом, и осим њених другарица нико не сме знати ко је, све док се обичај не заврши. Поред Лазара и Лазарице, у групи је још најмање једна или више девојчица, и то по обичају у непару. У Ораховцу је ове године све српске православне домове обишла само једна група Лазарица, док их је у Великој Хочи било неколико, те су се такмичиле која ће група највише домова обићи, и највише дарова добити. А ако би се среле две групе на улици, чуло се довикивање: “Чух те, пребих те!”. После испеваних лазаричких песама које се певају сваком члану породице по старешинству од бабе (О Јелено госпођо), деде (Кмет ми седи у столу), преко брачних парова (Два се драга гледаше), момака (Има мајка синове; Јунак шета улицом), девојака (Ори Вуко девојко; Има мајка три кћери), дечака (Има мајка јуначе) и беба (Има мајка Јоргован/Ружицу), свештеника (У попове дворове), Лазарице отпевају песму: “Обрни се Лазаре, па се лепо поклони, да нас лепо дарују, Лазарице обоце, а Лазару чизмице! Ај, сад с Богом из куће!”. Сви чланови породице се тако благосиљају, а где има новорођенчади, изнесе га мајка и спусти Лазару у крило, док му испевају песму. Домаћице дарују Лазарице шареним јајима, слаткишима, новцем, чарапама, марамама и другим даровима. Не ретко, Лазарице обилазе домове до јутра када се огласи звоно у цркви за литургију, па заједно оду у цркву, помоле се Светоме Лазару Четвородневном, па тек се онда разиђу кућама. Верује се да ће дом, у који Лазарице уђу и благосиљају својим песмама, заиста бити благословен у наредној години, а укућани здрави и весели.
И последњих година када српски народ у овим крајевима нема потпуну слободу,обичај није прекидан, али уз Лазарице иде и пар одраслих људи, који брину о безбедности девојчица.
Лазарички обичај у Ораховцу и Великој Хочи траје вековима. Још је руски конзул И.С. Јастребов, боравећи на Косову у 19. веку забележио да у околини Призрена, постоји леп обичај везан за Лазаровдан, и записао неколико песама које су Лазарице певале. Професор српске књижевности на Филозофском факултету у Приштини, Владимир Бован је средином прошлога века, боравио у Великој Хочи и писао о овом обичају.
Оливера Радић
02 / 05 / 2013
ЖИВОТ
СВЕТА ЗЕМЛЬА
ФОТО
ВИДЕО