Косово и Метохију доживљавам као место освећења

Разговор са Слободаном Тркуљом у Призрену

Како је протекао наступ у атријуму цркве Светог Спаса у Призрену у оквиру првог Међународног фестивала средњовековне музике одржаног 20. и 21.августа, како је на њега утицао Призрен, као једно историјско и мултикултурално место, како тече тај процес стварања у музици, проналажење инспирације у традицији и хришћанству, боравак у Светим Архангелима… за наше читаоце говори Слободан Тркуља, велики српски музичар, инструменталиста, композитор и певач грленог и византијског стила на нов и модеран начин.

Слободане, ево нас у Призрену. Синоћ сте наступили у атријуму цркве Светог Спаса у оквиру првог Међународног фестивала средњовековне музике. Можете ли са нашим читаоцима да поделите утиске са синоћњег наступа?Како је било?

Импозантно, прелепо! Јако сам срећан што сам овде и поприлично испуњен. Призрен је свето место, дивно место. Призрен има прелепу енергију, поготово простор где сам наступао синоћ. Црква Светог Спаса је из тринаестог века, нема кров, нема куполу. Свирати под ведрим небом и некако, с обзиром да моја музика има корен у нашој традицији и да се некако трудим да то музичко предање које је дошло до мене изводим на начин који задржава ту енергију, и ту емоцију које та музика има, и дух који обитава у тој нашој традицији, а да опет изводим на неки модеран начин, велико ми је задовољство било наступити у историјском месту као што је Призрен, али и у цркви Светог Спаса која је издигнута изнад града и онако цео град је доле на длану и стварно је невероватно место. Био сам поприлично инспирисан, јер сам осећао да та музика припада том месту и да у ствари та традиција и читав тај звук којим се бавим једним делом, потиче одавде.

Да ли сте синоћ извели неку песму са ових простора или сте како то обично чините на вашим концертима, импровизовали?

Ја имам обичај када наступам соло, пошто је ово био тај концептуални наступ где сам сам са 15 инструмената, да дајем себи за слободу да у принципу импровизујем и већи део репертоара су биле моје импресије и просто песме које су настале на лицу места. То је једно посебно стање у које уметник воли да уђе када ствара, да уживо пред публиком ствараш, креираш и постајеш део нечега, што је веће од свих нас, нечег што јесте укорењено у традицији, али што је живо, јер у сваком моменту може да се промени и да у сваком моменту може да оде на једну или другу страну. Могућности те песме из секунда у секунд су неограничене и она може да се развија до неслућених висина и бити ту и живети у тренутку, што је нешто што ми, као људи, бисмо исто требали и чему ја тежим као човек који се труди да живи као хришћанин, да смо овде, сада, да спознамо тај моменат, да нисмо заокупљени прошлошћу и не бринемо толико о будућности, него живимо у тренутку, сада, у овом моменту, у коме се налазимо и да смо трезвени, да смо свесни себе и момента у коме се налазимо и живота који је у нама. Јер ми некако као људи, говорим из личног примера, често све ово што нам је дато узимамо здраво за готово, заокупљамо се светским проблемима, гледамо, политика, шта, како, шта се дешава у свету, и очи су нам упрте свуда унаоколо и све слушамо и све гледамо, а не ослушкујемо шта је у нама и не гледамо у нас, не спознајемо оне суштинске ствари којим треба да се бавимо. То ти је као да имаш кућу, имаш прозор и сад гледаш кроз прозор и гледаш цео свет напољу, а у кући ти је прљаво, прашњаво, паучина, не водиш рачуна о оном унутрашњем. И некако сад, које то везе има са музиком? Има везе у том смислу да када стварам музику, сам на бини, и са бендом Балканополисом мојом групом с којом радим деветнаест, двадесет година, трудим се да све што се дешава буде живо да буде ту тај тренутак, тај моменат, та енергија коју ћемо поделити са људима који су ту, јер ту се ради пре свега о енергији, енергији која може да буде и с једне и с дуге стране, енергији коју делимо, та сила која се ствара која обитава у музици која покреће људе, која буди неке емоције, нека осећања у људима, јесте у ствари суштина мог бављења музиком. Ја томе тежим, мене то занима и то је суштина онога што радим. Није поента само извести песму и рећи ,,ево ми смо навежбали песму и то изводим лако и ето“. Музика је жива ствар, музика је комуникација, музика се дели са људима који су ту. Није исто кад ја одсвирам нешто кући сам за себе, без икога око мене да то чује и да то са неким поделим. Или кад свираш пред једним човеком или десет људи или хиљаду или десет хиљада људи. Ти делиш нешто, ти делиш део себе, део свог света, део своје душе, делиш је са другим душама и та музика просто као… Не знам, то је за мене као један талас љубави, који се рашири и сви некако почнемо да дишемо кроз њега, да осећамо ту исту енергију, исту топлину и то је синоћ на концерту у цркви која нема кров и која бди над Призреном, то је било толико лако оствариво и толико је све текло и сви смо некако, тачно сам осећао, како сви пулсирамо заједно кроз ту музику.

Призрен је увек био а и данас је и туристичко место. Да ли је на вашем синоћњем наступу било и странаца?

Било је ту људи који нису са овог поднебља, неколико Француза, туриста. Долазили су у току дана када сам имао тонску пробу и заинтересовали се и дошли су увече. Мало сам испробао и свој закржљали француски, пошто сам га учио у гимназији давних деведесетих. Извуко сам се, мада би ме професорка изрибала, пошто је имала обичај тада то да ради, била је захтевна, и баш зато ми је нешто остало. Синоћ сам неке ствари мало и преводио, додуше више на енглеском, мало на француском, чисто да их упознам са тим одакле долази наша музика и шта сад ја радим, да ли су то традиционалне песме, које су инспирисане нашом традицијом и успели смо да, ја и моји инструменти и публика ( ја увек персирам, пошто нисам сам у свему томе), да створимо диван осећај заједништва и једну дивну енергију која је остала као једно дивно вече које смо поделили.

Ваша песма Небо је синоћ величанствено звучала и можда нигне лепше и јасније није пренела поруку као из цркве без крова, из које је био отворен поглед на призренско, метохијско небо. А јесте ли у току наступа помишљали да су ван тих зидина, који су вас окруживали, могли чути и неки други људи, људи других нација, другачије културе, који живе у Призрену?

Не, нисам размишљао о томе. Мени су људи људи, ја некако имам проблем да правим ту дистинскцију и разлику међу људима на националној основи, верској основи, па не знам којим све поделама, да ли смо овакви или онакви Хришћани, да ли смо са ове стране или из овог села, из оног села… Људи који су склони поделама су људи који не воде рачуна о себи. Јер увек гледаш друге и увек себе упоређујеш са другима и увек уздижеш себе у односу на друге. Као ,,ови су други лоши, безобразни, ружни, грозни, аљкави…“ и то све видимо код других, а онда се ми као осећамо боље ( што је лажни осећај), зато што они су сви такви, ми нисмо такви.Мени је то као младом човеку који покушава да живи православним животом страно, мени су људи људи. Христос није осуђивао, шта ја да радим да сад ја ту нешто упирем прстом, ,,а ви сте сад урадили оно, а!“ …добрих људи има свуда. Нама више треба, и овде поготово, љубави и разумевања. Треба да се прво посветимо себи, да почистимо у свом дому, у својој кући унутар себе, унутар себе да се решимо ружних помисли и дела. Ми смо рупа без дна, ту нема краја. Ако крећемо са том премисом да је неко, зато што је Албанац лош, или је злобан, или је овакав или онакав, мени је то страно. Сигурно је, и знамо сви, да постоје људи који су, у име неких националних интереса или својих, па и верских уверења и неких других уверења, дали себи за право да раде ствари које су нехумане, нељудске, и сведоци смо тога. Ја сам свестан тога, с обзиром да су ствари које су се овде дешавале врло близу, све се десило за време мога живота, моје младости и на одређени начин не могу да кажем као и ви овде, али на неки начин да сам проживљавао све те ствари заједно са вама и увек је тешко када се човек суочи са чињеницом да постоје неке лепе ствари, лепе и вредности које ти желиш да сачуваш, неки систем вредности који је теби важан, теби битан. Нама је то наша традиција, наша култура, то нису ствари које неког угрожавају, то су ствари које су лепе. Ја, где год да одем ја волим да чујем песму тог народа, музику тог народа, да видим шта су стварали кроз историју. У сваком народу постоје људи који стварају – ствараоци. Мој фокус је био на њима. Мени рушитељи, не да ми нису занимљиви, они су бесмислени, они су једна бесмислена појава на цивилизацијском нивоу, ти рушиш, ти имаш осећај неког праведничког гнева и ти као враћаш за ово за оно. Мени ова Синан пашина џамија је лепа, не могу да кажем да није… али наслоњен сам на зид цркве Светих Архангела, која нема камена, коју су разградили да би ту Синан пашину џамију у 17. веку изградили. Већи део лепоте коју ја видим долази одавде. И ја јесам свестан тога и мало је онако чудно и парадоксално, када ти гледаш један верски објекат који је саграђен од другог верског објекта. То је као да узмеш и обучеш туђе одело, носиш туђе рухо, и кажеш ,,погледајте како сам леп, скројио сам, сашио сам себи одело“ и заиста има лепоте у томе, ја је видим, ја сам прошао поред ње, јер је на том путу кад се скреће ка брду и видиш како је то бизарно, јер знаш да ти уствари градиш верски објекат, као човек који је верник, који се клања Богу, а Бог је љубав.. Ја сам лаик, не могу да сведочим као неко ко је Муслиман и мухамеданске вере, али сигуран сам да и на њиховом духовном нивоу делује бизарно и мислим да нигде у Курану сигурно не каже ,,скрши и поломи и онда направи“. И шта да кажем, ја сам само посматрач, један трен у времену, човек који ће живети не знам колко деценија и онда постати прах и пепео. А ми причамо о вековима, о култури традицији, и замислите да сад ја себи дам за право да ставим бомбу испод те џамије и сад ћу ја да вратим сво то камење, сад ћемо ми да направимо назад ту нашу цркву… Не знам, мени је то као човеку страно. Схватам што је урађено, али то остаје на том неком нивоу и наравно као Хришћани позвани смо да се првенствено молимо за те људе који су урадили нешто што ми мислимо да је неправедно и позвани смо да волимо те људе. И ако то не радимо ми губимо суштину и онда постајемо нешто што не треба да будемо.

Као Хришћанин, рекли сте не треба да се светимо.

Ми не треба да се хранимо мржњом, осветничким гневом, и у тим неким песмама, народним, поготово епским песмама спомиње се ,,осветничко Косово“. Ја Косово и Метохију не доживљавам тако, то није место освете на тај начин, то је место освећења, то су две различите ствари, да човек себе чини светим, то је наша света дужност, а не ,, ми смо осветници који ће сада да се освете за све зло које је неко други урадио!“. Владика Николај је то врло лепо и једноставно рекао да човек који хоће злом да сруши зло, није градитељ, он је рушитељ. Зло се злом не побеђује, зло се побеђује добротом. Људи који су у доброти, у добротољубљу, су градитељи, они који граде. А ако кренеш да рушиш, онда постанеш оно зло против кога се бориш и ту је формула врло јасна. Ја нисам неки супер интелигентан човек и не треба да будем да схватим да су те речи толико једноставно истините, и да су тачне. А ми желимо као хришћани да живимо у истини јел тако? Па ајде да видимо шта ми можемо да урадимо!? Прво код нас да почистимо, да се ми као људи смиримо, да постанемо смернији и скромнији, а не најбољи, највећи, најлуђи и све нај. Ајде да не будемо нај, нисмо нај, ајде да будемо онако солидни, у реду, да урадимо једну, две, добре ствари, нека ситна дела, ал да су пуна љубави.

Рекли сте да људи желе да све некако буде нај. А како је то, по Вама, у музици?

Као музичар, који је на бини, на сцени, стално си изложен томе да све треба нешто грандиозније, веће, ајмо сад нека продукција, па нека луда светла, па људи да дођу, па да то пршти на све стране… То све може, али то удаљава од суштине, суштина је дотаћи људе, спојити се са људима, јер људи траже стимуланс. Стимуланс је пригодна реч за ово што хоћу да кажем, пошто тетка, млади родитељи, троје деце, стално говоримо о томе шта то децу стимулише, да ли пуштати цртане филмове, не пуштати, шта деца раде кад гледају цртане филмове? Ништа не раде, а примају неки визуелни сликовно звучни стимуланс и имају утисак да им се нешто дешава. А кад угасиш телевизор схватиш да је дете седело, његове руке стоје, његове ноге стоје, као да се искључило, оно није у животу него је потпуно пасивизирано. Прави стимуланс долази из радости, дете дође и каже ,,тата досадно ми је!“ Одлично, нађи нешто што те занима, нађи нешто што ће да те покрене! Покрени се нечим другим, не телевизором, него узми папир и бојице па види шта ће онда да се деси. И дете као мало улази у тај процес. Стваратељ, пазите стваратељ! Дете које има три године, четири године, пет година… то су деца која су онако неиспуњена свим глупостима којим смо ми испуњени, онако једна чиста, светла бића, имају тај стимуланс, да га пустиш да трчи, да само себе покреће. Е сад иста је прича, да се вратимо, правим паралелу са тим концертима и наступима. У принципу што је то веће, луђе, мени делује као нека врста опсене, јер ако мора да буде толико нашљештено и пуно светла и тд. онда нешто са музиком није у реду. Музика је једна најискренија емоција. Људи одлазе на концерте, да буду стимулисани да доживе нешто, да се у њима побуде емоције. Прави стимуланс долази из радости. Мени је у једном моменту синоћ дошло да им кажем да угасе сва светла, и то је био моменат кад сам помислио, али музика је наставила даље да тече, тако да мало ми је исклизнуо тај моменат из руке. Али мислим, да би то био прави доживљај, да смо ту, да смо део природе, део једне свете традиције, у цркви из тринаестог века. Ја не знам како то речима да објасним али , ја гледам ону прашину која ми је падала на опрему( има један земљани део доле) и мислим се ,,човече ово је прашина са светог места, то је освећена земља“, знаш као сад смо нешто испрљали, шта смо испрљали, о чему причаш. Тако, водим неке дијалоге унутар себе, који су врло специфични и све то је резултирало тиме да се синоћ десило једно незаборавно вече, једна незаборавна размена енергије са људима који су били у публици. Био сам инспирисан да стварам, да креирам. Био је ту и кавал, и гајде, и јерменски дудук, и разни неки инструменти који су се некако сви спајали и стварали ту неку слику. И могу само да кажем да имам фантастичне утиске и да се радујем и надам неком скоријем повратку овде и у ове крајеве, јер некако сматрам да музика коју стварам заиста припада овом поднебљу и да треба да вратимо ту музику кући.

После Призрена- града и цркве изнад града, дошли сте у манастир Светих Архангела, који је овде поред Бистрице, у некој посебној тишини. Опишите нам тај осећај кад сте овде дошли?

Синоћ кад сам дошао овде после наступа, прво сам легао на траву. Светла нема, месечина је била прелепа, све обасјано и међу овим зидинама. Просто сам упијао енергију овог места. На Косову и Метохији, из тог мог неког скромног искуства, места где су грађени манастири су, уф… ово су заиста молитвена места, ово је прелепо. То што је игуман Михајло јутрос рекао ,,нису овде људи бирали тамо неко место на брду, свиђа ми се, па ајде ту да направимо цркву, него су бирали место молитве, где молитва тече, где тај унутрашњи свет се буди и човек се враћа у природно стање“. Ми нисмо у природном стању, ми који живимо у граду и неким урбаним срединама који читамо новине и живимо једним другим животом, смо отуђени од своје праве природе. Стално смо нешто у фрци, стално смо у гужви, никад нема довољно времена, увек смо напети, никад задовољни, увек нам нешто фали, и онда се то надомешћује све већом количином комфора, сад ми треба ово, па ми треба оно, да би нашао мир. Али мир није у комфору мир је и у трави, ја сам га овде нашао. Ова трава је тако мекана, неко је заиста са љубављу одржава. И то је трајало једно време и схватио сам да ћу заспати овде. Онда сам отишо у собу, обуко се у пиџаму и, пошто су сви позаспали били, поново, онако бос, изашо напоље, узо кавал, чушнуо се у ћоше и сео на један од ових зидића и… просто не знам, свирао, био сједињен са овим простором. И толико инспиративно и толико делује на мене као човека, као уметника позитивно, да просто немам речи да опишем.

И која би била Ваша порука, са овог места, за крај овог нашег разговора?

Радујем се што сам овде, срећан сам што сам овде, и волео бих да сви људи , укључујући и људе који живе у овом граду, а нису наше националности, могу да ово осете, да ово препознају, да и они то носе у себи. Јер, мислим, да смо сви негде позвани да се вратимо тој божанској страни личности која нас чини створитељима, а не рушитељима.

Оливера Радић

Православие.Ru

05 / 09 / 2016