У селу Брњача код Ораховца литургијским сабрањем обележена је Томина Недеља, која се ове године поклопила са празником посвећеним Светом апостолу и јеванђелисти Марку.
Томина Недеља се сваке године у цркви Свете Недеље обележава литургијски као дан сећања на освећење ове светиње после обнове 1976. године, које је обавио тадашњи владика, а потоњи Патријарх српски Павле.
Литургију је служио парох ораховачки јереј Веља Стојковић, а велики број деце се причестио. Отац Веља је у беседи честитао празник окупљенима изразивши радост што је црква пуна иако у селу нема Срба:
-Данас смо се окупили на Томину недељу, Младу недељу, да се заједно Господу помолимо и да принесемо Богу жртву и поклоне, а највећи поклон Господу је када се заједно окупимо на Светој Литургији и када му заједно отпевамо макар и једно,,Господи помилуј“, ,,Тебје Господи“,,Амин“…
- Радост је – додао је отац Веља у беседи, да смо се окупили око ове наше усамљене светиње, коју су нама наши преци оставили, а коју је Бог сачувао у најгоре време, да ми данас можемо опет да се окупимо и славимо ову дивну светитељку великомученицу Недељу, Светога Тому, Светог јеванђелисту Марка и Господа Бога у овоме храму. Данас се сећамо и молимо за све нас и за наше најмилије, али и за нашу браћу православне Србе који су живели овде у непосредној близини ове светиње, а које су сила, мука и све потешкоће које су их снашле натерале на оду са својих огњишта, прагова. Ми се надамо у Господу, да ће сви они, као и наша браћа широм Косова и Метохије да се врате својем имању, својем прагу, своме огњишту.
Да бисмо успели у томе, отац Веља је рекао, да треба да се молимо Господу и да очистимо нашу душу и наша срца, да има Бог где да се настани. Јер данас смо и певали на литургији ,, Блажени чистога срца, јер ће Бога видети“. Бог се може угледати само ако нам је душа и срце чисто онолико колико ми као људи можемо то да учинимо.
После свете Литургије обављена је и литија око цркве, а на челу литије су ишла деца са иконама и барјацима.
По традицији деца су се куцала васкршњим јајима у порти, а потом су сви свратили у салу конака на кафу и послужење које за своје здравље и здравље своје породице верници традиционално доносе од својих кућа.
Сваки долазак у ову светињу код старијих Ораховчана буди нека драга сећања. Једног од њих, који је после прогонства из своје куће у Ораховцу, нашао уточиште у Београду, Љубомира Љупчета Симића, ова светиња подсећа на дане из далеке 1975.године. Сећа се, да су људи из Црквеног одбора у Ораховцу одлучили да граде, тј. обнављају цркву Свете Недеље у Брњачи. Тада је ту остало само црквиште, после рушења од комуниста и Шиптара за време Другог светског рата.
-Сећам се, као да је јуче било, када су те 1975. код мене у моју столарску радионицу дошли пријатељи мога оца Миле Милићевић и Рада Грковић. Тражили су да им дам даске за изградњу шупе на црквеном плацу у Брњачи, како би држали алат који ће им бити потребан приликом изградње цркве. После су долазили по даске које су биле потребне за скеле и саму цркву. Ја сам се на почетку чудио шта ће им толике даске за тако малу цркву, јер је црквиште било мало. Међутим, када су ми показали пројекат и видео сам како ће бити лепа и велика црква, рекао сам људима из Одбора ,, Свака вам част!“ и давао сам им даске све док је било потребно. На освећењу темеља су се чланови одбора, међу њима и мој отац Божидар, сликали са тадашњим нашим свештеником оцем Милованом.Ту слику чувам и данас и ево понео сам је са собом.
Љупчета, Света Недеља у Брњачи подсећа на још један, за њега посебан тренутак у животу. То је био сусрет са блаженопочившим Патријархом српским Павлом који је у то време био владика Рашко-призренски. Љупче је тада имао 36 година, био је ожењен и већ имао двоје деце, али време комунизма је било, а о свештеним лицима се баш и није говорило са поштовањем, нити им се указивало поштовање. Љупче није био комуниста, живео је од свог заната, али није пуно знао, нити је,како данас каже, умео да разликује добре од лоших свештеника, или свештенике од монаха и владика. Но један сусрет у овој светињи је много променио у његовом животу.
- За годину дана је ова црква била озидана, омалтерисама изнутра, окречена и обављале су се припреме за њено освећење. Журило се, да се све заврши у прву недељу по Васкрсу, Томину Недељу. Мој је отац направио иконостас, и требало је да дођемо овде у цркву да га монтирамо. Иконостас је био од дасака са неким малим украсима, и био је велики да би цео ушао на мала улазна врата цркве, па смо морали да га унесемо у цркву у деловима и на лицу места монтирамо. Натоварили смо све на камион, а отац, седећи поред мене у кабини, рече ми да ће доле у цркви да буде владика Павле. Мислио отац да ја знам ко је владика, а ја нисам знао. Дођосмо у цркву Свете Недеље, а у дворишту већ стигли неки људи из Призрена и владика Павле. Мој тата им приђе, скине шешир, љуби руку, а ја одма носим те делове иконостаса у цркву, журим да завршим монтажу иконостаса што пре. Отац је остао са њима напољу и пошто су се испричали, владика уђе у цркву. Ја сам већ почео да радим, и правио сам се да га не видим. Један радник ми је помагао. Чуо сам како владика, тихо, пита једног човека из одбора за мене, ко сам чији сам. А чика Бранис Витошевић му рече да сам Бошков син. Мога оца је он добро знао, као што је знао и поштовао сваког човека из Одбора у Ораховцу. Опет сам чуо како нешто у себи проговара, и у тренутку сам био сигуран да изговара неку молитву за мене. Не знам како, али сам то осетио, и осетио сам да ме је у тренутку нешто пецнуло у грудима. Завршили смо то и дошли кући. Преко ноћи сам осећао и даље неку тегобу у грудима. Иако ми је било криво што се нисам поздравио, ипак сам некако знао да ми је опростио, а данас то знам сигурно, јер је он светац. Ето, ова светиња ме увек подсећа на тај први сусрет са владиком Павлом те 1976. године. Када ми је отац сутрадан испричао о владики ко је он, како скромно живи, да је посвећен Богу… ја сам се постидео и већ при следећем сусрету готово сам потрчао ка њему, затражио благослов и пољубио руку. И пoстали смо блиски. Прочитао је он мене, знао сам. И после је често долазио код нас кући, а када се мој отац упокојио, он је служио опело у нашој цркви у Ораховцу, а на гробљу одржао величанствену беседу по којој су га упамтили и Срби, али и Шиптари који су били на сахрани мога оца у Ораховцу. Да, и када је било освећење ове цркве он је дошао са оцем Николом Божанићем из Оптеруше и са још пуно свештеника. Литургија је била у дворишту, а народ пристигао из целе Метохије: Ђаковице, Клине, Зочишта, Оптеруше, Велике Хоче, Ораховца… ех како су то била лепа времена… а данас свега тога нема – завршава своје сећање Љупче Симић загледан у широко поље иза цркве.
А из конака се зачу песма Ораховцу. И пробуди наду. Божја је задња. Све може да се окрене у једном трену.
Оливера Радић
10 / 05 / 2016
ЖИВОТ
СВЕТА ЗЕМЛЬА
ФОТО
ВИДЕО