Понавља се као по правилу… На исти начин и у исто време… Моја жеља да посетим Метохију… Дошао је и тај дан. Са нестрпљењем сам ишчекивала 8. април. Наш полазак за Метохију. Треперим и узбуђена сам. Носим осмех на лицу и добре мисли. Молим се…
У прохладној ноћи долазимо у манастир Светих Архангела. Осећања одмах на почетку јака и помешана. Бистрица снажно жубори, све одјекује око нас, киша лагано спушта своје капљице. Ми журно хитамо ка Душановом народном конаку. Не могу да спавам. Једва чекам да сване. Први поглед са терасе нашег конака пружа ми слику шуме и природе која плени. Задужбина цара Душана зауставља дах. Отац Михајло нас топло дочекује. Његова беседа има непроцењиву тежину. Речи се дубоко урезују. Сузе квасе наше образе, а емоције се акумулирају када запеваше Косовски божури у пратњи наставника Гавра. ,,Ој Косово душо Србинова…“, заледи крв у жилама, стеже ми срце, а руке задрхташе. Постадох најпоноснија другарица моје Милице и Мирјане, двеју Приштевки које ме поведоше на овај пут. Кроз сузе ми се појави осмех и радосно у себи захвалих Господу што ми је пружио благодат да упознам такве две душе.
Наш пут наставили смо ка Призрену, Царском граду. Посетили смо цркву Богородице Љевишке и цркву Светог Георгија. Дружење нам употпуни мала Милица, једина девојчица у Призрену, која са мајком и деком не напушта своје огњиште. Мало је рећи да је храбра. Она је поносна, јака и невероватна. Посета Призренској богословији била је кратка, али је употпунила општи утисак о Призрену; и вратила је наду неколицини Срба који живе овде. Кренувши ка манастиру Зочиште у мени се већ пробудише емоције. Манастир је посвећен Св. врачима Козми и Дамјану, мојим омиљеним светитељима. Из аутобуса већ опажам да је баш онакав каквог ми је моја Мира описала. Скроман, а опет тако моћан. Контраст који се може видети само овде. Скромност, мио поглед и снага оца Дионисија учини ми ову посету посебном. Пејзажи и околина плене својом лепотом. Сунце је обасјало дивне брдовите пределе. Сви разгледамо и намештамо се за фотографисање на малој заравни. Вече проводимо у Великој Хочи. Сама добродошлица мештана, њихов загрљај, осмех и снага сваког разоружавају и остављају без даха. Деца трче споредним улицама и посматрају нас са страхом и слатким узбуђењем. Доказују да је гостопримство једна врста доброчинства. Бити део нечијег дома, бар на један дан, учини да невероватно заволите ту особу, децу и народ. Тај утисак је вреднији од било ког поклона или сувенира. Уз укусну храну, добре домаћине, веселе госте и хармонику нашег Гавра настављамо уз најлепше песме наше дружење. Добро вино које смо пили у малим, умерени гутљајима, оживљавало је и песму и разговор. Вече завршисмо са причом о историји тог краја, људима и нараштајима.
У недељу, 10. априла, сунце поче да бива све јаче, кише нема, ветар суши земљу. Ми крећемо за Високе Дечане. Поздрављамо се са нашим домаћинима и са захвалношћу најављујемо поновни долазак. Блискост и сродност са мештанима Велике Хоче учиниле су ме радосном и срећном. Најјачи утисак на мене оставила је посета Високим Дечанима. Бојажљив улазак нестао је са првим погледом на задужбину Стефана Дечанског. Појање Дечанских монаха дуго је одзвањало у мени. Олтар је свечан, а на моћном лустеру гореле су свеће. Мирис тамјана учини ме спокојном. Са озбиљношћу у мени се пробудише помешана осећања радости и туге. Нека осећања је просто немогуће описати, потребно их је само доживети и чувати да бар неко време потрају у нама. Сузе ми натопише лице, поглед оборих и очи ми се зауставише на мермерном плочнику. Убрзо осетих нечије присуство са моје леве стране, био је то отац Авакум. Његов загрљај и смирујући поглед учинише ме срећном и испуњеном. Осетих огромну љубав. Тешког срца кренух даље. Гораждевац, наша мисија, круна нашег путовања. Скромно место обасјано сунцем разгали нам душу. Одмах угледах велику ливаду, измакох се и погледах цркву. Огроман кров, мали прозори, тврди зидови. Помислих на час, све је вредело. Поред гробља полако се смирих и погледах на крстове, помолих се. Тргнух се и нагло отворих очи које су ми биле хладне од бола. Све то прекинуо је долазак код предивне породице Јововић. Окрепих се колачима и соком и уз причу наставих да купим информације о животу Срба на Косову. Већ препуни утисака стигосмо у Пећку Патријаршију. Она поседује огромно двориште, издужено и благо нагнуто. Порта повезана високим зидом сједињује три олтара. Дрво у централном делу дворишта право је чудо природе. Предање каже да га је посадио Св. Сава. Речита и јасна млада искушеница испричала нам је много о историји, лепотама и знаменитостима прекрасног комплекса који вековима преставља центар српске православне цркве. Богатство фресака чини ово место седиштем уметности разних стилова, где највише преовладава византијска плава. Киша престаје, сунце се тек промилило, а млада искушеница завршава разговор причом о чудима иконе Пресвете Богородице Краснице Пећке. За крај смо оставили посету манастиру Бањска, задужбини краља Милутина. Већ помало исцрпљени и уморни, али опет пуни благодати и енергије вратисмо се у наш аутобус и настависмо пут за Београд.
Косово и Метохија је домаће тло које је довољно шаролико и историјски трагично. Људи са тог простора пролазе кроз дубока искушења и патње, и истински су хероји и доказ постојања личности којима се требамо истински дивити. Знате, када кажу „ прошире ти се видици“. Не само то, поглед ми се изоштри, љубав ме обузе, срце ми се стеже све јаче и јаче, моја душа трепери, тело се грчи, а крв леди…, мислима само тече једна реч – Метохија… Осетих велику захвалност Организацији „Срби за младе“, монасима и монахињама који су нас примили, нашим дивним домаћинима, Милици и Мирјани Бараћ и свима који су учинили овај пут посебним…
Своје утиске из Метохије завршићу чувеним цитатом, записом, крај иконе Богородице Љевишке персијског сликара и обећавам да ћемо се ускоро опет видети Метохијо :
„ Зеница ока мог гнездо лепоте твоје је!“
Татјана Тошић
18 / 04 / 2016
ЖИВОТ
СВЕТА ЗЕМЛЬА
ФОТО
ВИДЕО