Оскрнављено гробље у Ораховцу показује да на Косову и Метохији ни мртви Срби немају мира
,,Спавајте моји умрли без гроба и без биљега!“… Са ступањем на тло Српског Православног гробља у Ораховцу, однекуд ми, у ушима, почеше одзвањати стихови песме коју је 1991. изговорио у Пребиловцима песник Рајко Петров Ного, док су сахрањивани посмртни остаци Срба извађених из јама по Херцеговини. Страдање као нит која повезује страдање живих, али и мртвих Срба, тамо у Херцеговини, али и овде на Косову и Метохији. Времена различита, можда различити починиоци, али жртве из истога рода српскога, православнога. На гробљу у Ораховцу сахрањене генерације и генерације Срба, а данас на Задушнице, на њиховим гробовима нема обележја. У налету неких идеја безбожничких, дојучерашње комшије порушише све споменике, вероватно са жељом да се затре сваки траг, да се избрише сваки доказ да су ту, испод тог камена, похрањене кости неких Срба који су битисали на ораховачкој земљи, рађали се и умирали на ораховачком тлу, желећи да ту у миру почивају, опет закриљени својом метохијском земљом. И то је било мало онима који не знају за светињу гробаља, већ опет и опет скрнаве гробове, бацањем смећа, лешева цркнутих животиња, доводећи стоку да ту пасе, везујући је за неки од споменика који ће потом извући из лежишта и поломити у комаде.
Не! Ја и даље не верујем да сви у томе учествују! Али они који то чине, свакако нам нису пријатељи, свакако нису за помирење, праштање, заједнички живот. И ове Задушнице су нам потврдиле да нема покајања, већ да је жеља за затирањем свега српског и даље јака. Осим цркнутих паса, и силних џакова са смећем, видљиви трагови ломљења камених споменика су на сваком кораку. А на гробовима двоје Срба, Стане Радовановић и Анђелка Станковића, јединих које је родбина сахранила на овом гробљу после 1999. поломљене крстаче.
Бака Стана је сахрањена 23. новембра 2015. на месту које је себи припремила за живота, још кад јој се упокојио супруг Спиридон. А данас, на Задушнице, када су син и унуке дошли на гроб, затекли су само део крстаче. Други део је син Звонко пронашао на неких пет метара даље, низ брдо.
-Поломили су крст, и даље не мирују – каже Звонко. Понадали смо се да су се смирили, сахранили смо мајку овде крај оца, којем су после 1999. поломили надгробни споменик. Али ево, не дају им мира. Нашао сам део крста чак доле, и положио га тако, на гроб.
И споменици на гробовима Васиљевића поломљени. Жика Васиљевић и његов отац Трајко, дошли да запале свеће својима. Показују редом гробове, са поломљеним обележјима:
-Овде су сви моји рођаци сахрањени. Ту су Драгутин, Димитрије, Драга, Јованка, Добривоје, Радмила, Велика, тамо су стриц Влада и син му Младен. На свим гробовима су били споменици, али су сви поломљени после 1999. године. Исто и тамо где су гробови Станковића: Живане, Спасе, Слободана, Србе… нигде није остао читав споменик.
Новица Радић са супругом Љиљаном пали свеће на гробовима својих родитеља.
- Поломили споменик, а ту су ми сахрањени родитељи Драгољуб и Лепосава, деда Душан и баба Крстана, прадеда Стојан, чукундед Рада…
На гробу свога оца Пере стоји Доста Баљошевић. И њему је споменик порушен. До њега, неким чудом, још увек читав, стоји споменик њеног стрица Боривоја, убијеног од балиста 1945. у месту Обриње.
На другој страни гробља на гробовима Баљошевића, свеће пали стари Антоније Баљошевић. И ту су сви споменици порушени:
- Овде почива супруга покојног оца Григорија Баљошевића, попадија Стеванка, тамо Младен и Даница, Димитрије, Петар Баљошевић, бата Димина прва жена Зона, Зорка се звала, Цветко и син му Благоје… све споменици порушени, поломљени…
И под великим старим дудом, показује чика Анта комаде мермера од срушених споменика :
- Тамо су гробови Миленковића, Јефтића, гроб супруге Боре Мојсића Борке, и још неких Мојсића, па мајка и отац Коље Станковића су ту сахрањени, овамо Шорићи : Љубинко, Вуче, Јорданка, Драгету Шорићу мати, па Грковићи…
Споменик Божидару Грковићу, сину Јовановом, пострадалом од балиста 1945. исти као и Боривоју Антићу, са урезаном петокраком и натписом, читав. Како су и зашто ти споменици српских младића преживели не зна се. Да ли због петокраке или због натписа у којем пише где и када је од балиста убијен? Само се нагађа. На неким гробовима остао само оквир од бетона, а на једном делу гробља и не познаје се да су гробови ту. Нема ни комада камена од некада великих, лепих надгробних обележја, које је родбина постављала, за покој душе и поруку будућим генерацијама, да знају да су ту њихови преци. Док је старијих Ораховчана попут чика Анте, који знају где је ко сахрањен, знаће се где су чији гробови, а после? Како ће потомци знати кад дођу на место, са којег од Задушница до Задушница све више обележја нестане, и остане само растиње и смеће?
Отац Веља, парох ораховачки почиње парастос. Молитва се са мирисом тамјана уздиже до неба, а потом се као облак спушта на гробове знаних и незнаних Срба који ту почивају. Са упаљеним свећама у рукама, педесетак Ораховчана узноси молитву. Суза одавно нема. Моћнија је молитва од сузе, рече неко. Можда ће покојници осетити миловање тамјана и светлост свећа и сачувати наду да увек неће бити тако. Да ће Бог растерати таму која влада у друговерим комшијама, да ће им осветлити разум и окренути их од чињења зла. Зато је отац Веља , после поливања гробова вином, рекао, да Срби и даље треба да обилазе гробове својих предака и тиме покажу да су гробља наша света места и да наши почивши заслужују да им над местом почивања кажемо макар једно ,, Господи помилуј“:
-Ми смо данас, својим животом и својим делима сведоци овога времена и не треба да одустанемо, да одступимо и да се предамо. Видели смо да све ове године, осим што живи нису имали мира и слободе и поштовања, да су и наши покојни некоме сметали, да су били проблем некима. Али, тај проблем је решив, ако ми будемо са Богом. Зато треба да се надамо и дубоко верујемо да ће једног дана све опет бити враћено на своје место и да се окупљамо на уређенијем гробљу, да заједно спомињемо и знане и незнане који овде почивају, јер они су нам оставили и нашу веру и све оно што је потребно да се назовемо православним хришћанима.
И председник Привременог органа општине Ораховац Голуб Кујунџић је рекао да је од пре 12 година како се организују посете српском гробљу, сваки пут по неки споменик више срушен, а да се бацањем смећа и цркнутих животиња, уочи Задушница неко труди да нас отера са овог места.
- Оваквим својим чином стварају слику коју ми нисмо заслужили, а најмање су заслужили наши покојни – рекао је Кујунџић. Ја се ипак надам да ће свест о култури да овлада, да ће већинска албанска заједница на Косову и Метохији да се уразуми, и да ће тако и светиња гробаља, као део једне цивилизацијске тековине да се заштити. Наравно и на нама је да се више потрудимо и да чувањем и сређивањем гробаља одужимо дуг према покојницима, сачувамо традицију, не одступамо пред притисцима којима смо изложени и да сачувамо оно што је наше.
На Српском Православном гробљу у Ораховцу се од 1999. године Срби не сахрањују из безбедносних разлога, већ се сахрањују у црквеној порти у горњем делу Ораховца. Само је двоје Срба, споменутих у тексту сахрањено у овом периоду, али су им крстаче на гробовима након кратког времена поломљене. На гробље Срби одлазе само организовано у данима када се обележавају Задушнице.
Оливера Радић
07 / 03 / 2016