Традиција орезивања првих чокота
Виногради и виноградари су вековима знак препознавања најстаријег метохијског села Велике Хоче и суседног градића Ораховца. Још у средњовековној Србији Хоча је имала свој Царски трг, а хочански трговци су караванским путевима имали сталну трговачку везу са призренским, новобрдским и старотршким трговцима, затим са трговцима у приморским градовима (Скадар, Драч, Котор) и српским манастирима и властелинствима. Са хочанског трга су трговци караванима преносили у друге центре вино у мешинама, грожђе у товарима, а доносили другу робу. Приликом ископавања у Великој Хочи и Ораховцу нађени су земљани судови за чување вина од по 300 литара запремине, што говори да је у овим крајевима виноградарство развијено од најранијих времена. Постоје и писани подаци који сведоче о томе. Највише таквих података има у хрисовуљама српских владара и великопоседника. Још је Стефан Немања засадио у околини Призрена два винограда, а у Призренској повељи стоји податак: ,,Село Хотчу близу Луке (црква у селу), што су држали проњари, и са људима тога села, и са земљом њиховом и са свим међама као што је и сад и од почетка било са виноградима и са њивама…“.
Главни власници винограда били су феудални великопоседници, манастирска властелинства, црквене парохије, поједине цркве и индивидуални поседници, виноградари и сви који су имали могућности да засаде винову лозу. Пространије винограде имало је властелинство Светог Стефана у Бањској, манастири Високи Дечани и Свети Архангели код Призрена, а у хрисовуљама се спомињу и поједини власници. Из писаних сведочанстава се може видети да је винова лоза била врло распрострањена, а грожђе и вино важни артикли са хочанског трга. У Душановом законику се придаје доста пажње неговању, развоју и заштити винограда и виноградара. Касније су саднице винове лозе из ових крајева пренете у Смедерево, Београд и преко Дунава. У средњем веку Хоча је давала 25-30 хиљада товара грожђа. Бранислав Нушић, боравећи као српски конзул на Косову, је записао: ,, Хоча роди много вином и сељани су богати, готово сви имају своје земље. И неколико Призренаца има тамо своје винограде, и манастир Дечани има тамо виноград…“
Велика Хоча је поред винограда имала и своје винице и подруме. Највећи су били: Дечански, Девички, Хаџи Љубин, Хаџи Заре Бркића и други. А неки су и данас очувани. И данас се становништво Велике Хоче и Ораховца бави виноградарством, али од више стотина хектара засејаних виновом лозом из безбедносних разлога обрађује се само један мали део у близини. Велики део српских винограда су шиптарски зулумћари уништили од 1999. године наовамо, стубове повадили, а гиџе су само понегде, изгрбављене од мука, остале да сведоче да је на том месту у не тако давној прошлости рађало грожђе.
,,Али док буде и једног винограда у српском власништву до којег се сме отићи, традиција орезивања првих чокота на празник Светог Трифуна ће трајати!“, кажу нам виноградари из Ораховца, које срећемо на Трифундан на путу ка својим виноградима.
Одласку у виноград је претходила, Света Литургија служена у капели посвећеној Светом Трифуну, у саставу Дечанске винице у Великој Хочи.Литургијом је, у присуству више десетина верника, началствовао архимандрит Стефан, игуман манастира Свети Врачи у Зочишту, уз саслужење неколико свештеника Рашко – призренске епархије и архиђакона Кирила из манастира Високи Дечани. У празничној беседи је архимандрит Стефан, између осталог, рекао:
-Данас прослављамо Светог Трифуна коме се народ најчешће обраћа у виноградарским крајевима за заштиту винограда, али да не заборавимо да је он један од светих врача, лекара чудотвораца, који се призивају у молитвама за исцељење сваке душевне и телесне немоћи. Он не зажали ни тела ни крви своје да да за истину Божју и наду за живот вечни, који је чудесима неизбројаним уврштен у календар заједно са другим светим. Он нас учи, као и наши свети преци, да је земаљско царство мало и ништавно, а небеско увек и довека и да не треба жалити ништа овде ради стицања Царства Небескога. И подсећа нас да оне ствари које у овоме свету нама потребују, нису превасходне и најважније, већ да су оне само помоћник нашему телу да овде истрајемо за оно небеско.
На литургији је освештан и пререзан славски колач који је у част Светог мученика Трифуна принео отац Марко, дечански монах који се стара о дечанским виноградима и дечанској виници у Великој Хочи.
По завршетку литургије свештеници и монаси у пратњи једног броја верника, отишли су до дечанског винограда, у атару Велике Хоче, да би уз молитву и освећење орезали прве чокоте.
За оне који су ,,рођени под гиџу“, како се каже за становнике ораховачког краја, Трифундан је од великог значаја. Виногради почињу нови живот. Виноградар свечано, као кад иде у цркву, иде у виноград, осени се крсним знаком, полије вином први чокот који ће орезати, и још три унакрст одабрана, и лоза званично почиње да живи после вишемесечног зимског сна.
Из бисага, спуштених на парче светог метохијског тла, узима прошлогодишње вино и јутрос испечену домаћу погачу, свете симболе кроз које живи бит српског народа. Око вина и хлеба, крви и тела Христовог, окупљају се виноградари из суседних винограда, здравица се диже, испија, а молитва у Небеса полети:,, Нека нам, Господе, година буде родна, зрно крупно и сочно, гроздови богати, да се бачве напуне, а вина буде за литургије, за славе, свадбе, крштења! Амин, Боже дај!“.
Оливера Радић
ЖИВОТ
СВЕТА ЗЕМЛЬА
ФОТО
ВИДЕО