Морамо да верујемо у Бога, морамо да верујемо у Косово, у Светосавски завет, у Косовски завет, морамо да верујемо у себе и своје ближње и онда ћемо победити, а победићемо и вратићемо се на Косово у слави Божјој
У оквиру снимања првог дела документарног филма ,, Срби на Крфу“, екипа Радио–телевизије Србије, предвођена ауторком филма Слађаном Зарић, је боравила пар дана на Косову и Метохији, како би на аутентичним локацијама у Дечанима, Пећи и Призрену испричала део приче везане за страдање и повлачење српске војске и народа, Албанску голготу, која је те 1915. и 1916. задесила српску државу. Хронологију догађаjа од тренутка велике аустроугарско-немачко-бугарске офанзиве до доласка на Крф, у филму презентује професор Филозофског факултета, историчар др Милош Ковић, чија је улога да на аутентичним локацијама у Србији, Црној Гори, Албанији и Грчкој исприча и приближи сва страдања, страхоте и трагедију, које су тих дана задесиле српску државу. Кроз аналитичну и систематичну претрагу бројних књига, записа и ратних дневника савременика, професор Милош Ковић доноси бројне занимљивости и појединости у вези са повлачењем које до сада нису биле толико познате.
Новитет који доноси документарни филм ,, Срби на Крфу“ су и архивски материјали савезничких армија који сe данас чувају у британским, италијанским и француским архивима. Извештаји иностраних генерала, официра, лекара и новинара из Албаније и са Крфа дају још један допринос у сагледавању тадашњих тешких околности. У архивима британског војног музеја пронађен је драгоцени и до сада необјављени дневник енглеског адмирала Ернеста Трубриџа, који се као командант британске мисије на Дунаву повлачио са српском војском преко Албаније. Трубриџ је у српској историји остао забележен и као командант евакуације српске војске у албанској луци Свети Јован Медовски, а потом је на Солунском фронту постао лични саветник за војна питања регента Александра. О овом веома угледном енглеском аристократи у српској историографији мало се зна.
Посету професора Милоша Ковића Призрену и Св. Архангелима, група поклоника, међу којима се нашао и аутор овог текста, искористила је да са њим поразговара о филму, али и потражи одговоре, мишљење и запажања професора о томе да ли данашњи Срби могу себе назвати потомцима оних Срба о којима говори у филму, али и потомцима Срба из времена цара Душана који је подигао манастир Свете Архангеле.
- Први светски рат је међу темељима српског националног идентитета. Ово је прича и о Савезницима али и прича која треба да пробуди националну свест Срба. Ово је покушај повезивања српског народа и културе са актуелним културама и политикама српских савезничких држава и са земљама које данас сматрамо својим пријатељима. Део филма ,,Срби на Крфу“ снимамо на Косову и ево нас у Светим Архангелима који су задужбина цара Душана, а ми јесмо потомци Душанових Срба. Наравно да смо потомци непосредни, директни, и јунака са Куманова, са Брегалнице, са Цера, Колубаре, са Кајмакчалана, са Солунског фронта. Чак има нас који смо можда и пореклом из Босне, из Крајине, има нас чији су преци били у непријатељској војсци, мобилисани на силу, али човек је оно у шта верује. Људски идентитет, одређује прошлост, оно што смо били, наши преци, наше порекло. И примарно је оно у што верујемо, како себе и своје ближње видимо у будућности. И вера чини да будемо потомци тих људи и док год верујемо у њих ми јесмо они и они јесу ми – рекао је у свом излагању професор Ковић.
Он је додао да од те вере зависи и какво ћемо мишљење имати о Косову, да ли је Косово наше или је само камен око врата Србији данас, како се чује и од једног броја Срба:
-Док верујемо и знамо да је Косово наше, оно јесте наше и оно ће бити наше. Тек оног часа када ми кажемо да неће бити наше, оног часа када се одрекнемо Косова, када се одрекнемо Косовског завета, онда ћемо га изгубити. Ми смо, бојим се, у овом тренутку опасно се приближили, том тренутку и налазимо се заиста на ивици провалије, управо због овога што сте рекли што већина невољника српских верује да је Косово пропало и да је Косово камен око врата. Ако Косово пропадне, пропали смо сви. Косово је у нашим срцима. Човек је вера, човек је оно у шта верује, не оно што носи, што једе. Човек је оно у шта верује. Зато је потребно да радимо на себи, али да не покушавамо да ампутирамо ниједан део себе и да на неки стваралачки начин покушамо да помиримо све то што носимо у себи. Јер, ако то не чинимо, онда се претварамо у конвертите, а знамо шта су конвертити. То су они који мењају веру и који мрзе оно што су до јуче били. Историја Балкана је углавном историја конвертитства, то је оно што је најгоре. Настојмо, дакле, да негујемо континуитете и у себи, и у друштву, и у земљи у којој живимо. Морамо да верујемо у Бога, морамо да верујемо у Косово, у Светосавски завет, у Косовски завет, морамо да верујемо у себе и своје ближње и онда ћемо победити, а победићемо и вратићемо се на Косово у слави Божјој – рекао је професор Ковић.
Екипа филма је из Призрена отишла у Високе Дечане где је по писаним сведочанствима било одмориште српске војске приликом повлачења преко Албаније. После Косова, кадрови за филм ће бити снимани и на другим локацијама у Србији, Црној Гори, Албанији, Грчкој, Крфу…
Осим ауторке Слађане Зарић, на филму раде и редитељка Ивана Стивенс, новинар Весна Илић, директор фотографије Петар Вујанић, продуценти Снежана Родић Синђелић и Добривоје Илић. Документарни филм „Срби на Крфу“ реализује се у копродукцији Радио-телевизије Србије, Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Републике Србије и Министарства одбране Републике Србије. Истраживање у Лондону финансирао је, посредством Амбасаде Велике Британије у Србији, Одбор за обележавање Првог светског рата Велике Британије.
Оливера Радић
21 / 06 / 2015
ЖИВОТ
СВЕТА ЗЕМЛЬА
ФОТО
ВИДЕО