Наташу Марковић заборавили и Београд и Приштина

На­вод­но, сти­зао је гра­ђе­вин­ски ма­те­ри­јал из Го­ра­ждев­ца, ко­ји је по­сла­ла др­жа­ва Ср­би­ја, али је то би­ло до­вољ­но да се са­гра­ди тек јед­на шу­па или „ко­ко­ши­њац”, ко­ји јој и не тре­ба, јер су јој ’99. сву сто­ку оте­ра­ли – го­ве­да, сви­ње, ко­ко­шке… Је­два је, с те­шко бо­ле­сном се­стром, ус­пе­ла да из­бег­не линч. Ме­се­ци­ма су жи­ве­ле у шу­ми, је­ле тра­ву, ли­шће, на­да­ју­ћи се да ће се по­сле ра­та све не­ка­ко сми­ри­ти. Али, ни­је.

И са­да пре­жи­вља­ва гол­го­ту са­ма, јер јој је се­стра умр­ла у мар­ту про­шле го­ди­не због не­бри­ге и не­ха­та оних ко­ји су мо­гли да по­мог­ну.

До­ју­че­ра­шње ком­ши­је Ал­бан­ци ха­ра­ју На­та­ши­не њи­ве, но­ћу јој ку­ца­ју на им­про­ви­зо­ва­на вра­та, раз­ва­љу­ју про­зо­ре, ко­је и ни­је те­шко раз­ва­ли­ти, јер су уме­сто ста­кла нај­ло­ни и кр­пе.

У те­ле­фон­ском раз­го­во­ру ше­зде­сет­тро­го­ди­шња На­та­ша Мар­ко­вић, и да­ље отре­си­та, хра­бра же­на ко­ја го­во­ри не­ко­ли­ко стра­них је­зи­ка, при­ча:

„Об­ра­ли су ми Ал­бан­ци из се­ла Ораш­ја ви­ше од 30 ора­ха. По­зи­ва­ла сам по­ли­ци­ју, ал’ они се ше­га­че. Зо­вем их ују­тру, они до­ђу су­тра­дан. Пре не­ки дан до­шао по­ли­ца­јац из ко­сов­ске по­ли­ци­је из Пе­ћи, не из­ла­зи из аута, ка­же не мо­же он да ју­ри ло­по­ва, јер има сла­бо ср­це. Зви­жду­ком је по­зи­вао мла­ђе Ал­бан­це, у ства­ри да­вао им знак да по­бег­ну. А мо­гла сам да по­ку­пим те ора­хе и про­дам, и не­што па­ра узмем. А да не при­чам да ми пред сва­ку мр­клу ноћ пред вра­та до­ла­зе не­по­зна­ти љу­ди, на­вод­но чу­ли да про­да­јем зе­мљу. Ја одав­де не­ћу. Ни мр­тва. До­ла­зе, пред­ста­вља­ју се као адво­ка­ти, као Бо­шња­ци, а ја у раз­го­во­ру са њи­ма ви­дим да ни­ти су адво­ка­ти, ни­ти Бо­шња­ци, ов­де сам ро­ђе­на, по­ра­сла сам, знам ка­ко при­ча­ју Ал­бан­ци, а ка­ко Бо­шња­ци.”

На­та­ша Мар­ко­вић не­ма здрав­стве­ну књи­жи­цу. Раз­бо­ле­ла се, а по­след­њих ме­сец да­на је­два да пе­ши­це оде до Пе­ћи, да ку­пи нео­п­ход­не ле­ко­ве, јер је „пот­пу­но до­ту­као хер­пес”, по­сле­ди­ца сва­ко­днев­ног стре­са, ши­ка­ни­ра­ња и не­бри­ге оних ко­је је др­жа­ва Ср­би­ја у Го­ра­ждев­цу по­ста­ви­ла да по­ма­жу не са­мо Ср­бе већ и оне ко­ји­ма је по­моћ и те ка­ко по­треб­на.

Обра­ћа­ла се пред­став­ни­ци­ма оп­шти­не у Го­ра­ждев­цу, ко­ји су од­би­ли да јој из­да­ју тај до­ку­мент, по­ру­чив­ши да пр­во оде у Кра­гу­је­вац да из­ва­ди лич­ну кар­ту.

Жи­ви са два­де­се­так ко­за, се­на има и на­да се да ће не­ка­ко пре­зи­ми­ти. Др­ва, ка­ко нам ка­же у те­ле­фон­ском раз­го­во­ру, још ни­је спре­ми­ла, а ме­то­хиј­ске зи­ме су ду­ге и хлад­не, по­себ­но кад с Про­кле­ти­ја ве­тар на­не­се сне­жну ме­ћа­ву.

„Не­мам те­сте­ру, из­ло­ми­ла сам ону руч­ну ко­јом сам свих ових го­ди­на ре­за­ла. Зва­ла сам љу­де из Го­ра­ждев­ца да ми исе­ку оно др­ва што сам ус­пе­ла у свом ата­ру да са­ку­пим. Те­шко ми је, јер не­ма по­мо­ћи од вла­сти у Го­ра­ждев­цу, ни­ти од ко­сов­ске по­ли­ци­је, па ни од Ср­ба ко­ји та­мо ра­де.

Ишла сам у ал­бан­ску оп­шти­ну, код пред­сед­ни­ка оп­шти­не Пећ, а он ми је на­вод­но за­ка­зао раз­го­вор са ко­ман­ди­ром ко­сов­ске по­ли­ци­је. Оти­шла сам у за­ка­за­но вре­ме, ме­ђу­тим, Ша­бан Ша­ља ни­је био у кан­це­ла­ри­ји. Та­ко оби­јам вра­та, че­кам ка­да ће ми упа­сти у не­ко глу­во до­ба да ме уби­ју, да чу­да са мном чи­не.”

– Нај­ви­ше ме бо­ли, јер ме за­бо­ра­вио и Бе­о­град – по­тре­се­но при­ча На­та­ша. – При­мам со­ци­јал­ну по­моћ од да­на ка­да сте ви до­ла­зи­ли код ме­не, у ок­то­бру про­шле го­ди­не, али и да­ље твр­дим да ни­је тач­но да сам свих ових го­ди­на по­моћ до­би­ја­ла. По­моћ је сти­за­ла не­ко вре­ме, али од 2008, ко­ли­ко се се­ћам, па до 2012, не­ко је у мо­је име пот­пи­си­вао че­ко­ве. Знам да сте зва­ли Бе­о­град и да су вам та­ко ре­кли. Али ни­је исти­на да је тај но­вац до ме­не до­ла­зио.

Пот­пред­сед­ник оп­шти­не Пећ Дрен­ко То­до­ро­вић за „По­ли­ти­ку” ка­же да је по­ку­шао на све на­чи­не да по­мог­не На­та­ши: „Чак сам ин­тер­ве­ни­сао у ко­сов­ској вла­ди да јој се на­пра­ви ку­ћа, али Са­ша Ра­шић, не­ка­да­шњи ми­ни­стар за за­јед­ни­це и по­вра­так, ни пр­стом ни­је мрд­нуо.”

– Но­сио сам јој хра­ну, оде­ћу, хи­ги­јен­ска сред­ства, али то је не­до­вољ­но, њој сва­ко­днев­но тре­ба по­моћ. Нај­те­же је што жи­ви са­ма, не­за­шти­ће­на, а сво­је­вре­ме­но је од­ре­ђе­но да је па­тро­ла Ун­ми­ка или ко­сов­ске по­ли­ци­је то­ком 24 са­та оби­ла­зи – при­ча за „По­ли­ти­ку” Дрен­ко То­до­ро­вић.

У ко­ман­ди по­ли­ци­је у Го­ра­ждев­цу, ко­ман­дир Ми­ле Ср­бљак твр­ди:

– Да ни­је би­ло нас из по­ли­ци­је са­да ни На­та­ше Мар­ко­вић не би би­ло. Не­ма­мо до­вољ­но људ­ства ка­ко би је ре­дов­но оби­ла­зи­ли и на сва­ки њен по­зив од­ла­зи­ли.

На наш ко­мен­тар да На­та­ша твр­ди ка­ко је они иг­но­ри­шу, по­ни­жа­ва­ју и да је упу­ћу­ју на по­ли­ци­ју у Пе­ћи, иако је по­зна­то да је го­ра­жде­вач­ка по­ли­ци­ја над­ле­жна за Бре­жа­ник, Ср­бљак од­го­ва­ра:

– Има­мо са­мо два по­ли­цај­ца. На ду­жно­сти смо мој ко­ле­га и ја. Оста­ла че­тво­ри­ца су рас­по­ре­ђе­на у Пећ­ку па­три­јар­ши­ју, па је за­то с раз­ло­гом упу­ћу­јем на Пећ.

И док се и Бе­о­град и При­шти­на не сми­лу­ју да по­мог­ну овој са­мој и Бо­гу пре­пу­ште­ној же­ни, ипак оста­је ве­ра у љу­де ко­ји су се по­сле на­шег тек­ста у ок­то­бру ја­вља­ли и сла­ли по­моћ, ме­ђу њи­ма и та­да­шњи пред­се­да­ва­ју­ћи Ге­не­рал­ном скуп­шти­ном Ује­ди­ње­них на­ци­ја Вук Је­ре­мић. Сти­за­ла је по­моћ На­та­ши и од Цр­ве­ног кр­ста Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, али овој же­ни и да­ље тре­ба, ако ни­шта дру­го, а он­да то­пла зим­ска јак­на и „здра­ве” чи­зме, јер ова Срп­ки­ња и зи­ми и ле­ти сво­је ме­то­хиј­ске да­не про­во­ди у бе­ди и си­ро­ти­њи.